Pozorište

—беозћа 198 ргожој—

ТРИНАЕСТА ПОЈАВА. Душан, Петровићка. |

Петровићка. Хвала богу, кад смо само | остали на само! С тога сам се и вратила сад с вама, и ако имам хитна поела, што хоћу да вам одговорим на ваше питање.

Душан. Какво питање 2

Петровићка. Та зар сте већ заборавили 7 Да, да, заљубљени људи су врло заборавни, знам и ја то из искуства! Сетила сам се, за бога, имена ваше младе, па сад —

Душан. (Брзо.) Дакле, како се зовег

Петровићка. Још ваљда мислите да не знам 2 0, од мене се неда ништа сакрити ! Колико пута још хоћете то да вам речем С тога ће најбоље бити да ми увек одмах еве признате и речете што знате, јер пред-а-мном и тако нема тајана! Ваша вереница зове се, зове —

ин

Петровићка. Какво Ма—, хоћете ваљда да ме заварате каквом Макреном ! Зове се — Смиљка.

Душан. (За себе. МИ не превари ме моја слутња ! Сад како само да јој избијем то из главе 2 (Гласно.) О, не, драга госпо, ви се варате љуто —

Петровићка. На против, господине ! Из си-

лис СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(Добре воље. Шаљива играу четири чина, написао Милан Савић; први пут приказана у Новоме Саду 6. марта 0. г.)

И опет је Милан Савић јунак у пуном емислу! . .. Прошао кроз незграпне руке џелатове; ранила га оштрица женскога језика; тровао га

Ето га и опет на бојишту:

„Види му се мријет му се неће,

А јест нешто што га напрјед креће.“

То „нешто“ мора да је ухватило корена у њему. То „нешто“ је јамачно његово чисто унутарње убеђење, па оно га храбри и брани. То „нешто“ мора да је она тајанствена искра, што му цео живот загрева, која се не да ласно угасити, а ни ласно утајати. Од те искре ври крв у жилама његовим; од те искре гори ватра у срцу његовом. Сажижући своје рођено огњиште тај плам другоме светли.

И јесте: ето сад видимо, даје Милан Савић даровит писац, одушевљена песничка, чиста

|од мене чула. Грозна баба!

Душен. (Наглог) Но, Ма— а

=> с ф=>ее————————7—

ТИЋИ.

+ —=-———

|то помири. Нови Сад — чујте — Нови Сад је

јед увређене сујете: — и он још жив и здрав.

: нарав. Батп се — с правом и неправедно — визе гурних сам уста ја то чула. оца. –

"Душан. Шта, од господина Станићаг Та е л то могуће 2 (да себе.) Шта то може бити» Но тако је исто могла рећи и њему, да је то

Од смиљчиног

Петровићка. Да, да, баш од њега самог! | А, видите, ја имам за вас много бољу партију. |

Душан. (да себе.) Како само да се извучем, па да баба оетане у платци! (Премишља међутим, гласно.) Заиста 2

Петровићка. О, много бољу ! А је л те, реците ми, да ли је заиста еве свршено са Смиљкомг

Душан. (да себе.) Ха! шат ми ово испадне за руком. (Гласно) Ја се, госпођо, заиста налавим у великој неприлици. Не знам само како сте могли чути од господина Станића, да ја узимам Омиљку за жену, кад није још ништа

Петровићка, (која за време целе ове појаве врло опрезно и полако говори и на сва врата пази) Шта, ви је нисте ни просили 2

Душан. На моју реч, не! |

Петровићка. Џа да коју онда. узимате | за жену 2

(Наеставиће се.)

кало и виче на њега; баш јеон у црној књизи код некога дела наше публике; баш се његови новитети ишчекују с неком предрасудом: па опет ето дође време, да све то умукне, да се

примио најновији комад Савићев, а шта то значи, знаће само онај, који је у наше прилике особито последњег доба — боље посвећен. Него се Милан Савић показао и избором као јунак. Предмет му је чудан, ориганалан и по својој природи тако опасан, да захтева правога витеза. Изнео нам је честита, образована и разборита човека у сукобу са — тако рећи најнижом страшћу човечијом, са пијанством. Борба је тако жестока, да мора доћи до прелома, а тај прелом изнесен је са моралном тенденцијом : све Фазе у сукобу показују страдање страсниково, а борба се свршује победом бољега принципа у човеку. | Рекох, да је тај предмет веома опасан. Пијанство као страст није појетичан објекат, и по томе не би могао служити за драмску обраду. ИМетина је, да по гдекада баш та етрает судбоносно захвата у живот и смерове било поје-