Pozorište

· штовања и признања, а и залогом љубави.

речима :

топлих речи, малу сребрну чашу.

зоришта дало је по госп. МРМајевУ леп венац.

— баба 911 ејоабогј—

Шобат предаде јубилару 1! лепи речима: - ·

„Честити свечару !

Срби у Загребу радо прихваћају згоду, која им се овом твојом славом пружа, да ти покажу, како високо штују тебе и твој рад на пољу глумачке уметности, па ти е тога по пае двојици шаљу на дар овај сребрни ловорвенац, нека ти буде видљивим знаком њихова великога

дар овим

"Уз овај дар прикључују искрепу жељу, да нам још дуго сретан и задовољан поживиш на част и корист уметности, којој си се свем душом посветио и којој си часно и корисно служио ево већ четврт века. Живио на многаја љета!“

За тим изађоше чланови хрватске драме г. Сајевић и гђа Ружићка-Строцијева, која је на атласком јаетучићу носила прекрасан еребрн ловорвенац, на коме је урезан натпис: „Чланови

драме Николи Милану, редитељу и глумцу, пригодом 25-тодишње прославе глумачкога. рада,“

_Г. Сајевић, у име хрватског. драматеког друштва, поздрави свечара овим пријатељским

„Мили евечару ! Данашњим даном ето се навршује 20 година твога ревнога и марљивога рада на пољу. драматеке . уметности. Нас, ето, западе угодна дужност, да те у овом свечаном тренутку у име твојих судругарица и судругова поздравимо, те испоручимо њихове најусрдније жеље, да те бог свемогући уздржи здрава и снажна у њихову кругу, као добра и врла друга и ревна свећеника хрватске Талије! Шрими овај мали дарак као спомен на овај знаменити дан, који ти чланови драме свесрдно посветише !

«Кивио нам многа љета !“

Од стране чланова опере, оперете и оркестра предала је свечару г. Лесићка, са неколико

Јубилар се тронуто изљуби са својим друговима, и пошто се ови удалише ступи г. Никола Симић, те у име редитеља срп. нар. позоришта у Београду г. Милоша Цветића и његове жене преда му красан ловор-венац, и још један у име српске омладиве у Карловцу. Осим тога преда му од загребачких госпођа једну красну табакеру са сребрном кутијом за жигице, а од гђе Љубе Милеуснићке | богато златом РИСРАНУ и украшену машу.

Техничко особље хрватског народнога по-

и један златан прстен. Опћинство је живахним пљескањем поздра-

вило све те честитке, а кад се пљескање и ускли- |

ци елегоше, јубилар, стојећи сам на позор-|

ници, захвали се опћинству и својим РУонама дрхћућим гласом, говорећи:

„На мучном путу свом, обасутом трњем и бодљикама, корачао сам чврстом вољом напред, служећи уметности — док се ето донекле углади става — а штоватељи уметности, главари и другови моји — пружају миш у знак признања мучне борбе моје, данашњом вечери, место дуготрајног трња — лепу красну ружу. Ружу ту примам обема рукама и притискујем је на срце своје ·- — па молим — ако ме једном снага напусти и ја назадовати отпочнем не дајте ми ви овде — а ви овде трње, које и најлепша ружа има, одвише јако осетити. Ободрите ме стрпљењем вашим и пустите, да трајним радом својим заслужим у овој земљи груду земље гро-

|бу евоме.“

Уз бурно клицање спусти се застор, који се после морао још неколико пута дизати, те се наш јубилар поново морао захваљивати на срдачним овацијама. -

Брзојавиих поздрава стигло је смногих етрана. Између свију поздрава од најлпеших је био поздрав г. А. Хаџића, уредника „Позоришта“ из Новога Сада. Садржај му је: „Народно признање, љубва и захвалност нека ти је награда за твој глумачки четвртетолетни · мукошрини труд „Живио“. још

дуго и много себи на славу и леп главе, на дику, понос и част.“

Од свију брзојава само је тај поздрав до-_

„Србобран“.

Сама представа, која је после тога следила, представа. „Ранцављеви“, пина је у сваком погледу па потпуно задовољство.

Тако је, скромно и срдачно, поздрављена двадесетпетгодишњица глумовања пашег вреднога уметника Николе Милана.

Дао би бог, да га дочекамо чила, ЗАРАВ, на врхунцу уметничког му есавршенетва у. педесетогодишњици !

ЈУ Загребу 9. априла 1886. Н. по

СИТНИЦЕ.

(Загонетна.) Некакав враголан зада неком доста тупавом човеку овакав задатак: „Ко је тај што је вин твога оца, а теби није брат 2“ Тупавко није могао никако-да погоди. „Џа то си

ти сам!“ — рече му онај враголан. Тупави оста |

опет у двоумици. После неколико дана нађе сеону неком женском друштву, па запита једну“ од девојака: „Кажите ми, _тосиођице, -ко је ' син ватшега оца, а вама није брат 2“ мало промисли па одговори: „Да сам ја мушкарац, то бих била ја.“ — „Аја,“ рече тупавко, то сам ја сам!“ : • "

Издаје управа српеког народног позоришта.

а роду,

гај што је: Девојка се

- +

=>