Pozorište

(9.

би себи кадар био зарађивати насушни хлеб, дао добродошле прилике дону Мануелу, да сину свога — сад опет не знам да ли побратима или — добротвора врати „идејални дуг“. Еле сад замислите ствар овако: Ернесто живи у Мануелову дому и на тенани ради своју драму, којој је наменио зиачајни натписе „Галеото“. То по себи није никакво зло и било би то све лепо, но ваљаној драми — а таква је свакако и Ечегарејев „Галеото“ треба и сплетке, за њу се пак брине она друга, традицијонално затуцана тријада. И док дланом о длан, створи се са свим правилна сеплетка, тако правилна, да би Ечегареју за њу могао позавидети сваки ијоле амбицијознији драмски писац. И бацише семе сумње у честиту и карактерну душу дона Мануела, и оклеветаше честиту и карактерну Јулију, и покурјачише честитога и карактернога Ернеста те Кпа ппд КаЏ одбеже дон-Мануелове. Ствар се, као што видите, тако заоштрила, да је морала постати риђће и да се морао наћи некакав барон, који је имао петље да на рачун честите наше и карактерне тријаде јавно у кавани избацује неслане досетке. Ту се да богме — тако захтева драмска сплетка! — морао десити и честити и карактерни Ернесто. Реч по реч па дође и до ТћашећКенеп а разуме се и до изазива на двобој, у којем честитога и карактернога Ернеста на своју несрећу замени честити и карактерни дон Мануел. Но ни честита и карактерна Јулија не седи е миром него долази до своје невенчане прилике баш онда, кад над његовом главом њена венчана прилика за њену част ломи копље. М толико. је непажљива, да се не уклони за времена, него дочека, да је невенчана јој прилика мора скрити у своју спаваћу одају, да је не би когод, па дакле и венчана јој прилика, затекао на неместу. Али не лези, враже! Дон Мануел морао бити рањен, морали га секунданти му довести баш у Ернестов стан па како се није могао држати на ногама, морали га баш понети у Ернестову собу, где ће морати затећи своју честиту и карактерну и — што је Ечегареју најглавније — чисту и невину љубу. Можете мислити ту русваја!

Срећа, што се ту сврши чин и падне завеса те.

остане само на дон-Мануеловој клетви и зипарању дон-Северову. Али ако се оно двоје невиних из честите и карактерне тријаде надали, да ће их тај интермецо проћи на лијо, љуто

+= |

~

се преварили, као што ће нам доказати трећи чин. Дон Мануел се болан преболан диже са болесничке постеље на ноге јуначке, у мал не адамском неглижеју дотетура се на позорницу, ту очита поштено буквицу и „њему“ и „њој“, „њега“ још јачег ефекта ради лупи и по образу и сад шта мислите, шта будег Лепо се дон Мануел врати, од куда је и дошао, и лепо човек издахне, а оно двоје невиних загрљени пођу у свет, да буду једно другом све и сва, кад их је већ на то нагонила — тако се бар они теше — сплетка.

Ето то је та историја, та сплетка и тај завршетак. Нећу ни да вас питам како вам се свиди, само хоћу још да вам кажем, да је приказ те историје, те сплетке и тога завршетка овде код нас стојао на необичну нивоу. Одавао је пре свега лепу спрему те ишао тако глатко, да смо у девет и по часова — а кад се то још иначе код нас деси2 — могли изаћи из похладнога позоришта. За тим нам је тај приказ доказао, нешто до душе што давно већ знамо но чему се ипак свагда обрадујемо као да нам је нова новцата новина а то је,дасуми Тинка Лукићка и Лукић такве снаге, каквима управа и режија може с мирном душом поверити и такве замашне проблеме, као што су Јулија и дон Мануел у Ечегарејеву „Галеоту“. Па онда нам је тај приказ дао прилике, да у госту Стојковићу познамо ванредно отмена, дистингвована и разумна глумца, који маленим средетвима уме да постигне врло много, који би у том могао послужити за узор и за кога би све баш е тога могло пожелети, да му име на позоришној објави не буде штампано крупнијим словима него остала имена и да се не мора додавати изречна опаска, да је он гост по овај или онај пут. .

Уз Тинку Лукићку, Лукића и Стојковића са свим су добро пристали били вазда угледни Марковић као Мигуел и вазда. одмерени Николић као дон Северо.

Да нисам говорио о необичном нивоу овога приказа, могао бих што рећи и о дони Мерседи Јелене Весићеве. Овако смем само толико рећи, да је грандеца њене доне било одиста нешто — шпанско. ;

Па

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ. (Недељни ред предетава.)

У суботу 6. јануара: „Косподска енротиња“. Позоришна игра у 4 чина, написао Г. Чики, превео Урош Топонарски.

У недељу 1. јануара: „Разбојници.“ Драма у 5 чинова, од Фр. Шилера. (Г. М. Стојковић, у удози Карла као гост.)

Издаје управа срп. нар. позоришта.

ЕПА А

ПЦ ИН