Pozorište

—- Имате право, говпођо! Ја Ћу радити онако, као што ми то срце говори. Дајте ми перо и хартију, господине херцеже, да напишем помиловање.

Херцег је пребледео, али мораде се покорити вољи њеног величанства краљице.

После пет минута, ја сам краљичино помидовање из краљичине ложе публици на знање дала, одушевљено кличући: „КЕ утуа Твађећа !“

На те речи моје устаде њено величанство

5)

| краљица и рече, окренувши се публици и на мене показујући: „Не ја, него она! Не ја, нето она!“

"Трако се то десило у Мадриду г. 1857.“

>

Кад је Ристориница завршила ту причу своју, — краљица Изабела устаде, затрли и пољуби ту дичну и славну талијанску тратедкињу. :

7

А.

свог

етиИчИ

===> Ес

(Галеото. Драма у три чина с предигром, написао Хозе Ечегареј, превео М. Миљковић),

Још од прилике месец дана пађће се равно навршити десет година, како је др. Батут, скривен под шифру н, 6 особеном индигнацијом замерајући управи српског народног позоришта, што је на српеку позорницу довела Вилбрантову „Авунту Леонијеву“, признао, да „наша позорница — на жалост — мора много брати са туђих садова“ но уз то још категорично додао, да „кад је нешто већ туђе, нека бар идејом, лепотом или техничким савршенством покаже, да је заслужило нашу пажњу“ и на послетку чисто јетко — себи или управи или преводиоцима 2 — довикнуо: „Ето нам је цела светска литература на расположењу (слободан сам ту опазити: како коме! па што смо се везали једне“ Управа нашега народног позоришта, рада зар и преобилато да докаже, да се преводиоци и она нису баш тако ни „везали једне“ (рецимо : немачке), кад већ критичари свилом превиђају, да је она с преводиоцима својим брала и пресађивала и из енглеских, Француских, и мађарских вртова, затрабила је ево сад, и то не „крадом, мраком и кришом“ него „директно“ преко Београда и из шпањолско драмске ризнице, па и ту не што је „дохватила“, онако насумце, него |баш чист златан дукал, један од оних, којима је Ечегареј до сада плаћао свој трибут слави Калдеронова и Лопе-де-Вегина, народа. Па се збиља може и похвалити да је била срећне руке, јер је најновијим својим заграбљајем, првим из шпањолске баште, умела потпуно да задовољи српски, бар новосадски, позоришни

| свет, који је мирно и управо са чудноватим и | сваке похвале достојним самопрегоревањем пу| стио да му преко главе пређе преистињена пред“ | игра у „Галеота“ заједно са својим пресухопарним рефлекеијама о општем ништавилу и „великом подводнику“. Као да је у напред знао тај | српски позоришни свет, да само по ту цену мо| же откупити оно нешто — и то још сумњива | — уживања, које му после даде историја „иде| јалнога дуга“ са мање идејалним оним еплеткама | и још најмање идејалним завршетком.

| Па ево баш да чујете ту историју, те сплет-

ке и тај завршетак.

Био веома честит и карактеран шпањолски гранд а звао се дон Мануел. Био већ доста у годинах а имао до душе такођер честиту и ка рактерну — дакле себи прилику — нон младу и милокрвну — дакле себи неприлику — љубу, која се, зар да подсети на лепу Шекепирову Вероњанку, никако друкчије није звала, него баш Јулија. Имао дон Мануел и брата, традицијонално затуцанога дона Севера а овај опет имао жену, само себи прилику, и сина Мигуела, ивер, који није далеко пао од кладе. И с тим би сад ствар била свршена, да није дон Мануел имао још и свога „дечка“ Ернеста, по рувету песника, који је такођер био честит и карактеран ваљда већ и за то, да би и једна и друга странка била дтеј Мапа ћосћ. Но пре но што | вам исприповедим историју, која се десила честитој и карактерној половини, морам вам још изреком рећи, да је Ернесто био син Мануелова — сад не знам да ли побратима или — добротвора и да је тим, што није ништа научио, чим

ПА ши