Pozorište

ву

зу+

1 с

=“

| 4

ПИ 59 АЕ

да како, и претераности, али и ту естетика допушта писцу комедије у најужем значењу те речи, само да лакше постигне своју цел, да нас позабави и на свој начин поучи.

Гледајући онај живи заплет и расплет радње, човек би чисто посумњао, је ли тај комад изворно руски написан, а да нас писац о том ни чавак не остави у сумњи, постарао се, да већ у почетку наиђемо на некоје крепке, драстичне изразе, какових нема у салонском комађу Француског или немачког репертоара. Већ у првом призору некако нас неугодно дирне из уста дадиље Вавиљевне (тђица 'Туцаковићева) реч: „праве“, намењена кћерци адвоката Спјешњева (г. Добриновића), око кога се цела радња креће; и такових крупних израза и реченица има и даље у том комаду доста. Писац је ту мало сувише јаку дозу претераности употребио, пак је тако на глумцима, да то исправе, прелазећи преко тих крупнина што нечујнијом акцентуацијом. Иначе у комаду долазе прилично исти ко. смополитски типови, назори и предрасуде, како их виђамо и у комадима на западу. Иста пред-

расуда против пуница. иста љубомора услед сплетака пунице и исте патње мужа услед те љубоморе.

Имаде и неколико специјално руских типова као: трговац Насасов (г. Васиљевић) и Пелагија Ивавовна (тђа Добриновићка), и ти су по готово најлезише у комаду и кажимо искрено, и у приказу успели.

Разуме се, и у том комаду је доктор Немац Поајфер (г. Бакаловић), и не пропушта се згода, да се публика позабави и јетко насмеје ради руско-немачке мешавине његова говора, а јасно је, да је писац много полагао и на ефекат дозивања Пелагије Ивановне: „Где си, Швабо 2“, што је гђа Добриновићка добро разумела и још боље публици иитерпретирала.

Уз главнога јунака боље говорећи нејунака те комедије, адвоката Спијешњева (г. Добриновић) писац је прилично симпатичну улогу наме-

мио његову пријатељу професору Евђенију Ла-

вовићу Краснопољеком (г. Спасић), који буде као зец ухваћен у брачну мрежу баш у часу, када се на видику мука свога ожењенога пријатеља био тврдо решио, да се неће никада женити. Да како да и ту игра своју злобну улогу

лучај и неспоразум, у ком се много лакше на-

шла несташна и енергична свастика његова пријатеља Љубица (гђа Марковићка) и њена мама, Варвара Андријевна (гђа Ружићка.) Не знамо били више сажаљевали јадног професора, што је помажући у невољи другу, упао сам у клопку, или бисмо се радовали срећи недужно прогоњенога адвоката, што се на такав начин ослобађа пунице, која ће да како од сада, усрећавати свога млађег зета.

Јадни професор морао је дуж целога комада мучити муке зубобоље, само да вам његова несрретвост у изненадним ситуацијама буде разумљивија и да узмогне у случају потребе обући на свој капут адвокатову бунду. Та зубобоља је очевидно накнадно у компосицију уметнута. |

Поуци намењен је онај свршетак љубави међу Таћаном Григорјевном (гђца Ј. Весићева) и адвокатом Спјешњевим, који нешто драстично саветује свому другу професору, да ће бити „магаре“, ако се буде заљубљивао у удате жене.

Тако има у комаду и шале и поуке и драстике и живота, једном речи: уз неке недостатке доста добра и много завимљива, пак нема сумње, да ће се тај ксмад, одржати дуже времена у репертоару нашега позоришта.

Игри у појединости не би се имало што знатније приговорити, али „епхешђје“ као да није онако живо текао, као први пут, кад је тај комад овде приказан био, и како би то требало да буде. Ј. Хр.

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ. (Ред позоришних представа).

У четвртак 1. (13.) Фебруара по други пут; „Нора“. Позоришва игра у 8 чина, написао Хенрик Ибзен, с пишчевом дозволом превео Милан Шевић-Максимовић.

У петак 2. (14. Фебруара: „Краљевић Марко и Арапин“. Историјска слика у 5 чинова, с певањем и играњем, написао В. М. Миљковић, музика од Ф. Гала. (Представа за народ с обаљеним ценама.) -

У недељу 4. (16.) Фебруара: „Сабља Краљевића Марка“. Алегорија у 2 дела и ' слика, с песмама, од Ј. Ђорђевића и А. Хаџића, музика од Д. Јенка. (Шреестава за ђаке и децу с обаљеним ценама у 3 сахата после подне.)

Издаје управа срп. нар. позоришта. 4 џ Да = Уа ње ОВАН –— +