Pravda, 11. 04. 1936., str. 20

11, 12, 13 и 14 април

Сни вредно стружу дрва, слажу бан ку на банку, па кад саберу коју хиљаду отићи ће да купе жену, себи нлн сину

сишла са стола, па ме изненада ухвати за ногу: „Ево га1" каже. „Ајао!" дрекнем 'а и паднем у несвест. Поливаше ме после водом и све ми исквасише декорације". — А, бре, побратиме, каже чика • Мнлутин Љуби Вражалићу. Требало би да нам даду за мајоре. Теби је то због каријере. а мени не. Него само, знаш, пођем празником у цркву. Госпа Лепа с десне стране. И мени на раменима фронцле. А жене ти погибоше за фронцтама... И дадоше им за мајоре свнма: и њему, и Љуби Вражалићу, и чика • ДОићуну. Успешан рат, освећено Косозо... Боже, што је тада било урнебеса. , ,Опази чика - Милутин како официри из пешачког пука седају по групама на воз и одлазе у Скопље. Воз предвече пролази поред Вучнтрна а враћа се сутрадан пре подне. Излетници се прочаршијају тамо ноћу и ето их назад. Не траже, разуме се, ни од кога допуштење. Па што не бн то урадио и чика - Милутин? И једне вечери седоше он, Душан Јездић и „Чика" доктор (Тоша Јанковић, физнкус округа ужичког и пуковски лекар) и одоше у Скопље. Вечерали тамо мало, пили вина, па пошли да траже друштво. Упадну у хотел „Лондон", којн је изгорео пос. т е рата и који је онда, завреме при.мирја, држао Чеда Обрадиновић, командир бојне коморе код војводе Вука. Кад тамо дуг сто и за њим пуно официра. Ту Вук, ту Танкосић, ту Ч1ТНИЧКИ командири, пријатељи, дру•кг^бн. Нију, певају, разговарају бучно. ~Л ,кад Милутин нанђе с Јездићем и -бдрхтором зачу се са свију ст[ ана: — О, здраво, чика-Мнлутине! Здраво. тата! — Здраво, децо! одговара чика Милутин и -креса им нешто узгред, онако родитељски. — Седи! Метнуше га у чело. С леве му страпе Танкосић а с десне некн, ваљада, официр. Тек се то не види. Он је у некој похабаној блузи без еполетушака. Спољашност му уопште не улива много поверења: необриоан, раздрљен. Био је то војвода Дуле, четннк и секретар апелације. Чнка-Милутин се наже Танкосићу и запита: — Ко вам је овај? Таакосићу дође одмах агодна мисао да направи забуну, па му рече: — Сељак један. Потпоручник. Резервни. — Видим, чим ое не претставља. Дуле чу тај разговор, па одмах уђе у улогу. — Како се аовете Ви? заттнта га мало презриво чиха-Милутин. — Ја. Петроније Марковић. — А чиме се занимате? — Па сад, завреме овог примирја, продајем по мал' сира. Доноси моја Јока. — Господо! викну чика - Ми.тутнн да сви чуше. Дох ми проливамо крв, он тргује! Танкосић се подиже мало и намигну на остале, па стаде да умирује Милутина: — Море, оставн човеха! А полако му аели: „Видиш да га и Бог убио". После певају. Кад песма престане а Дуле се продера: „Лепа Пава, лепа Пава...". — Врло лепо певате, каже му чика-Милутин. Само продужите... А Дуле рукне: „У ковнку слава..." Да му пробије уши. — Ама шта ће вам овај овде? са1иње се чика • Милутин Танкосићу, Што ви ово не најурите? — Па прилепио се уз нас... Шта да му радимо? — А! Ја ћу то да рашчистим! Кад ће тек одједном Дуле да каже Чеди Обрадиновићу: — Кавеџнја! Донес-дер ми ону плећку што ми стоји под јастуком. Хоћу мал' да мезетим. Чика-Милутин разрогачи очи. Збиља Чеда донесе једну плећку и рурну му. с багателисањем, у тањир. Дуле је узе у руку н стаде онако пелу да глође. Час се сагне испод шаке да загризе а час преко ње. И пљеска. мљеска да се човеку згади. То већ чнка - Милутин не могаде да издржи, већ пљуну: — Пфуј! тамо њему оца сељачког. И ти си официр! Научи се прво да једш! Па опет оца. Друштво, које већ цело саучествуЈе у комедији смеје се да прсне. ДуШл жваће и ћути. Не будаг с*. Баш

ки сељак буди Бог с нама. Милутин мало, мало, па му нешто опсује у намери да га отера. Али овај ништа. Око три после пола ноћи хоће друштво да се растаје. Плаћа се. Цех био велнки. Сваки даје по један и осзмдесет пет. Сви плаћају, само Дуле не. Сељак! Него кад сви платише, он куцну: — Кавеџија! Ево тн динар. Донеси још једну оку вкна! — Врати му паре! цикну чика - Милутин. Нећу твоје паре. И опет оца простачког. — Ама, господо, ређи ће један из друштва, ово већ нема смисла. Целе ноћн псује овога човека. А и он је официр! — Море, што да не псује, кад је овакав? одвраћа други. — А, не, не, заграјаше сви остали. Он мора да тражи од њега задовољење оружјем. Иначе шта ће да се мисли о нама свнма овде? — Тако је. Слажем се, проговори Дуле. Чика - Милутин га погледа. Затнм га пљесну по рамену: — Море ја сам се ша.тио, сељаче. — А! С тим нема шале! Морамо да се бијемо! Чика - Милутин се намах истрезни и окрете Танкосићу: — Ова будала хоће озбиљно да се бије. — Море, шта ти се тиче, вели му Танкосић, ја ћу да ти будем сведок. Одједном се створише на столу два револвера. Одредише сведоке: Милутину Танкосића и Јездића, Дулету Вука и не знам још кога. Ту већ и „Чика" доктор да присуствује двобоју као лекар. Изведоше их у ходник хотели „Лондон". Наредише им да окрену леђа у леђа, па да свзки одбројн по четири корака. Чнка Милутин одброја, па хтеде да се мало заклони за један угао, али га сведоци истераше на среднну. Они и решише да прво пуца Дуле као увређен. (Метке су бнли извадили из чаура). И Дуле опа.ти. Доцније, кад би чика-Милутин причао о томе двсбоју стегао би песницу и брзо је спустио поред тела: „Али ја издрж-х, пост му његов!" Опали Дуле и чика - Милутин оста неповређен. Сад наредише њему да пуца. Он усре револвер преко противникове главе, скоро у таван, и окиде. Револвер груну, а Дуле паде као свећа. Паде Дуле а ' ..а - Милутин седе на под: уби чове::«... Прилете „Чика" доктор н опипа му пулс: — Не бој се! довнхну Ми.тутину. Жив је! Утом се од једне собе отворише нагло врата и отуда нзлете чозек у гаћама и кошуљи. Око главе му лепрша густа, велика коса. У рукама му кратак карабин. Ухватио за обарачу, па само пренесе оружје преко свију: — Ко гине овде?1! Отац Григорнја Божовића, поп-Вукајло из Колашина спавао у суседној соби. Па чуо пуцњаву н одмах излетео с карабином: Скопље, дванаеста година... Те држн попа да не убнје кога. А н он аиде позната лица, па укочи. Сутрадан се по Скопљу само говорило о том двобоју. Вучитрнци седоше на воз и побегоше. Чнка - Милутин је све до Обилића веровао како је с тим потпоручником сељаком имао истинсху борбу. А после се ааклнњао да ће се н њему н санма учесницима ошетитн што су га насзмарили. Ускоро и Дулета ранише, те му у болници извадкше два ребра. Чим то чика • Милутин прочита у новинама, посла му отворену дописну карту: „Чујем", вели, „да су тн извадили два ребра. Какк си" — н ту му писмено нешто опсова — „требало је да ти сва ребра поваде". То то.тико. Иначе чика-Мнлутину не би суђено да се освети. Напротив. Још једном га нагарави његов противник с дпобој а. Четр /аесте мобили8ација. Пошао и Дуле. Само је сад имао и ново одело, и нове еполетушке, и био капетан прве хласе. Иде он возом, кад погледа у Лапову: чика - Милутин командант станице. Он одмах сиђе и прнђе му: — Допустите, вели, генералштабнн капетан прве класе тај н та^ј, на служ би при Врховној Команди. Долазим ради извиђаја ваших кривица. — Мило ми је, »буни се мало Милутнн. Радн мојих кркввца? — д*

,п Р. А В Д А" — Да није оно што су прекјуче неки војници пуцали из воза? — То је четврта тачка. Милутин скупи усне и одмахиу главом: — Да није што су се они војници неуљудно понашали на перону кад су оне госпође пролазиле? — То је пета. — Па добро... Него знате шта? Да попијемо по једну у ресторацији, па после можемо... Уосталом шта ту има...? Ја ћу кратко да одговорим. — А не, не! Да свршимо прво службени део... — Ама оставите. Лако ћемо то. Часом. Имате времена до другог воза. ^ И Дуле се најзад жртвова. Оду у ресторацију и поруче пиво. Једна друга, трећа чаша. Чика-Милутин га не познаје: видео га само оне ноћи и то у сасвим другом облику. Овај опет распитује о служби, а Милутин се жали на тешкоће. Дуле хоће да платн. — А, не. Не допуштам .Ја сам домаћин. Немојте да ме вређате. И командант станице плати четрнаест гроша. Кад келнер оде Дуле ће њему: — Милутине, подлачино стара! Докле ћеш да подмићујеш? Милутин му се унесе у лице и добро га премери: — А, ти ли си!? Докле ћеш да ме 1о::иш? И чика-Милутин се ували у ратове. ве. „Трећа" познв, трећа, али трпи и она све згоде и незгоде. Само Милутин је све ведро подносио и сваки, и најтежи, тренутак заливао смехом. Тако је све лакше ишло. И могле би се од тога књиге сачи&ити с насловима: „Чика - Милутин кроз Албанију", „Чнка - Милути на Крфу" и тако даље. Ту на острву, рецимо, у једном подруму окупише се око њега: чикаМилорад Петровић глумац, чика-Павле Ранковић, Брана и други. Потроваше се црним вином и чуда починише досеткама и узајамним подваљивањем. Прича чика-Милутин о чикаМилораду глумцу. „Напио се", вели, „ноћас и пошао ку?ж. Прешао еспланаду н дошао до пансиона „Сен Жорж". Види море, али куће не. Да ли сам пијан или ннсзм, мисли. Само он то вели себи друкчије: „Пијнн или не поставља се сад". И онда каже: „Ако изрецитујем „Срђу Злопо глеђу" ннсам пијан. И почне: „Космат ћурак на ћурећа плећа..." Није. „Космат ћурак на медвеђа плећа..." Није. Глумац, пијан си! Тражи некога да те води кући, па спавај!" А њему опет Брана послао у куверти карту од грчког биоскопа по једном војнику. И као поруку од делегата за укрцавање да се за пола часа спреми, јер лађа полази за Солун. Те Милутин по највећој врућини одјури са стварима на пристаниште. Тамо му кажу: „Па то је карта од биоскопа, господнне мзјоре!" Алн и небо опет није било милостиво према чика-Милутину. Узело га себи у Солуну баш пред наш улазак у отаџбину. Да је бар прнчекало док не ститне до „Талпаре". Али онима горе било је, вероватно, досадно у непрестаном посматрању борби и Јада... Па га позвали да их мало разгали. Мнлосав ЈЕЛИЋ

Ускрс 1936

Е В Р 0 П А

Мали човек Европе слуша н гледа и, колико му то његове скромне интелектуалне могућности дозвоља вају, констатује: да најнеповољнији суд о Европи изричу они који је у њеним врховима претстављају. Или они који су све до јуче врло активно учествовали у изградњи њеног политичког, социјалног и културног склопа. Цртежи карикатуриста у којима се приказује Европа као крезуба ста рица која се крај пећи греје или која немоћна лежи на болесничкој постељи романтични су и идилични у упоређењу са драстичним речима које употребљавају претставници њени у свима областима. „Кво вадис, Европа?" државници, социолози, научннци. ма да зналци језика, преводе данас са „куда срљаш. Европо?", а Балдвин кад је упоређује са лудницом или Вандервелд кад истиче њену поремећеност, збуњеност и сметењаштво позајмљују уствари појмове из савременог европ ског политичког речника. И претстављају само примере узете насумице. Као и Жозеф Кајо кад говори о кризи људског духа и „страшноЈ провалији која зјапи између неизмерног механичког прогреса и прилично незнатног напретка на пољу лудског разума" који ће некада довести Европу до пропасти. Гуљелмо Фереро, кад истиче, да Европа живи у свету фикцнја, под којима се кри)"е једна страшна ства рност, с којом ће се она ускоро сударити, па треба да отвори очи. слу жи се фигурама, да 6и његов стнл остао књижеван. А Николај Берђајев, симпатија многих и антипатија многих чијем духоборству замерају конфузност и небулозност, па ипак има своје следбенике у савременој мисли. иде у тренутцима под руку са Шпенглером. писцем „Сумрака Запада". и пошто за њега кул тура напустивши своЈ "е животне изворе носи клицу своЈ*е пропасти. семе смрти, то и он предвиђа катастрофу. По њему „казаљка на часовнику светске нсторије показуЈ *е коб ни час, час наступајућег сумрака, када треба упалити свеће и припре мити се за ноћ..." Оптимизма нема. Нашао би се можда, у варннцама. код неких Словена. на пр. код Масарика и Бенеша који непоколебљиво верује у победу и спас демократије. Иначе, овај песимизам са врхова помало има свог корена и у слому старих психологнја немоћних да се прилагоде новим ситуацијама. како се отприлике изразио конте Сфорца. по коме је „трагедија послератних државннка била у томе што су ови људи би.ти бачени у један нови свет и нису могли да се ослободе застарелих идеја и старих страсти." А претседник Вилзон је још пре рата опомињао своје сународнике. да старе политичке формуле не одговарају внше новим задатцима и да се стари поредак љуља: „Промена. чији смо ми сведоци није постепена фаза у еволуцији. нити је то нормална промена. То није тихо, не

Слеђени смех „шабачких чивијаша"

Уз „ваљевску подвалу" и „упски кајиш", „шабачка чивија" је најпопуларнији мотив многих хуморнстичних казнвања прератне Србије. Она се очувала најдуже и проширнла највише. Одлвно ннје она само локалног значења, прострла се она далеко ван Шапца и старог Шабачког округа, где год има Шапчана, а њнх, Богу хвала, има широм све1а. Постанак „шабачке чивије" има неколико варијаната. Оне се разилазе, али све имају истн цнљ: приказати старе Шапчане као људе свежа духа, довитљиве, живе. Те „чивије" каткад имају н слободарски карактер, каткад су опет оштра ироннЈа која прелазн у сарказам, горак и јсдак, а каткад опет простонародни хумор, реакцнја на одлуке власти које нису нмале добар одЈек у широким народним слојевима. Таквс с> и наЈечшће. Шабац се увек борио и одупирао. Он се испрсно преко својих нзабраника, носио, дизао и падао. Време се нзменнло: данас мандате народног поверења Шапца не носе Шапчани већ и дошљаци па је ЦЈабац, по оној енглеској терминоло гији из предркомвеловог доба, у том погледу нека врста „трулог ме* ста". Изигравање закона честа је карактеристика „шабачке чивије". Илустративно најбоље за то служи забрана коцке. Шапчанн су се, по једном казивању, онда послужили лукавством. У наредби о забрани речено је да се коцка забрањује у локалима. Довитљиви коцкарн узели су рабаџнјска кола, натоварили сто и столице, упрегли коње и крснули кроз варош. Коцкали су се, али не у локалу што је наредбом забрањено. По другом једном, нешто популзрннјем казивању, коцкари су по издатој забрани седели и даље у каваин, склонили карте постављајући испред себе коцке шећера, па је новац носио онај на чију <?и коцк^ шећера прва муха пала. Ако Је Кнез Миханло због „упског кајнша" иорао да доиосл поч »акоч^ кмдо са шкдо

разлога да се и због шабачких коцкара доносе нове наредбе. Ако се већ хоће да говори о „шабачкој чивији", онда се мора напоменути да цео Шабац није био „чивијашки". Главни део шабачке чаршије претстављалн су трговци извозници, већином Јевреји, други, пак, део био је. обиље занатлија. Класне разлнке су постојале. Док се ситан занатлија кладио и шалио некако прнмитивистички, простонародно, трговци са интелектуалцима били су творци оних „бољих" шала, зачудо, ретко интелектуалнзираних. Имате тако две врсте хумора. Имају те шале додирних тачака, али свака носи печат реда из кога је поникла. Уз „више чивијаше", ако бн се такс могли изразити, формнрао се чимв ред доколичара који су иодржавзни од имућни)их, служили њима за разоноду. НаЈТИпнчннЈИ претставник тога реда је популарни Точкоња, нека врста шабачког Насрадин хоџе. Намеће се утисак да Је „шабачка чивија" бар у неку руку „прохтев ситог стомака". Семе је пало свакако на погодно тле, али је плод био кратковек. Ишчезавањем просперитета привредног, у многоме је ишчезао и просперитет духовнн. Нзд духовним Шапцем полако су се свијале магле оскудице, полегало је растићало класје н данас Шабац, уколико духовно н просперира, постиже то само напорима појединаца који често не одзвањају у среднни којој се служи. Сумрак духовног просперитета Шапца је очевндан, а „шабачка чивнја" је ишчезла са слабнм надама да ће се регенернсатн. Злехуда судбина пратн град на Сави, некадањи центар устаничке Србиј*. центар наше Вгчдеје, поприште Мншарске битке, Катанске буне, мало познатог али занимљив г Алавантнћевог пуча, и тако даље данас поготову, карактеристика Шаи ца. Ново време донело је нове тегобе које су заледиле кикот и смех на уснама. еи»№4 МАРКСШИЂ

прииетно развијаље језнога векаI м прошлог. ни иирно иаслеђе ааслед ника („Нова слобода"). Карлајлова реч од пре сто година о живим изворима светлости и изрека, да је велики човек „као иуња с неба" и да остали људи чекају на њега као гориво, да 6и и сами планули, тешко да ће се хтети применити на неке од врхова данашњице. Могла би се, међутим, про менити Кромвелова максима, не улазећи у мистику. већ остајући при једном реалном смислу, да се нико не диже тако високо, као онаЈ који не зна куда иде. Данас, многе куле светиље крше се. ломе и руше са заглушним треском. То су они, који су се попели сувише високо, сасвим прнродно, добили вртоглавицу. У исто време оптужбе и жалбе које прелазе границе готово свих земаља нашег континента. неоиарин ене, толико су оштре и толико У складу да стварају Једну елегију ко ја није само жалба за лепим. старим временима. Готово истим речима изражавају се људи са кра|њих тачака Европе, па ипак мз да личе једне на друге. као да су једне одјек других. ипак речи ове на разним језииима више него на усклађену музику потсећају на пометеност из легенде о Вавилонској кули. Тако мали човек Европе слуша данас како Лојд Џорџ са зебњом говори о опасности од будућег покоља. коначног самоубиства Европе и како опомиње европске државнике који се „беспомоћно и неизбежно отискују низ стрмину." Јер. та стрмина води у коначну катастрофу. Он говори о народима, о њихо вој " већини која жели да живи мирним животом, да обрађује своју зем љу. да се брине за своје домчве и своје породице и, слушајући га. чини се као да је то јуче било кад Је сличним речима Бријан. служећи се свима нијансама свога гипкога гласа говорио у одбрану Локарна „баријере против неразмишљености:" „Оно што је најбоље у њему јесте то. што је он усред таме. у једној атмосфери пуној претњн мали зрачак на који се ослања дух народа... Његова добра страна је то што је дозволио мајкама да гледају своју децу са надом да. можда, она неће бити раздирана на бојним пољима... Напор да се иЗбегне све то (страхоте рата) то је, можда, дејство болести месијанизма. Али ако заиста има болести које *огу да роде такве идеје. онта нека су благословене такве болести"« Тако је Бријан говорио о Локзрну и миру. Ло-кар-но> Шта је то Локарчк?? У Европи се живи брзо данас, и брзо заборавља. До јуче требало је ипак бар двадесет година, да би се Бенитушка. како су г. Мусолинија звале од милоште у Женеви руске студенткиње и револуционарке, вратио као претседник италжангке владе у ону исту Женеву, одакле је две деценије раније протеран као скитница. „Учинити од свог живота читаво своје ремекдело," то је његока изрека. А Макијавелијевог „Кне3и" сматра он за за уџбеник. Данас је, међутим господин Хитлер још много брже прешао иреко свих лествица државне хијерархије, до оне најзише. И. данас, он говорн о Локарну н о томе, да се варају онн која веРУЈУ да је бог рата умро. Умро је Бријан. Није жив ни Бар ту, његов наследник којн га је у гЕојој књизи „Политичар" тако жнво приказао као говорника. у доугим приликама, раније, много пре но што је малн човек Езропе сазнао за географску ширину Локарна на европској мапи. Такву једну мапу Европе показивали су у Пешти Американцу Никер бокеру, новинару, који је прешао океан, да би извршно једну актуелну анкету, као једну занимљивост за странца, исто онако као што у Р» му показују Форум романум а у Паризу Ајфелов торањ. Американац, обревшн се по Европн зачудио се како је она сва униформисана, како данас свакн девеги мушкарац у њој носи п онеку униформу, а у краљевском двору у Будиму, из уста регента Хортија који му је

Трогирац своју наЈбољу жетву оба* на најпримитивнијн начви