"Pravitelstvuющіi sovѣtъ serbskіi" za vremena Kara-Đorđijeva ili Otimanje ondašnjijeh velikaša oko vlasti

== со =

ђије био затворио или уставио код себе некога Митрића, за којега је братом била сестра Јаковљева,те су их друге старјешине морале мирити; на свршетку године 1805. и у почетку 1806. он се потписивао заповједник нахије Ваљевске, Шабачке, Ужичке и Сокоске; и КараЋорђију је поручивао, да му као главни старјешина не прелази горе преко Колубаре. Узроци, за које се Јаков овако био пониои осилио, нијесу били мали: он је први из Њемачке добио џебану и топове, он је први освојио град, Шабац, и Турке у њему предао, први топ који је од Срба стао пуцати на Турке у Биограду, био је његов, с помоћу његова топа узет је 1804. године Ножаревац, а 1805. године предани су и уцијењени Турци у Ужицу,а уз то још и нахија је Ваљевска готово највећа од свију осталијех у Србији.

Тако су ствари ове стајале године 1804., 1805. и до половине 1806., а по том се учини као да је Кара-Борђију срећа пошла у напредак; али набрзо удари натраг и постане горе него што је прије било. Јанко Катић, који је у Шумадији најстрашнији био за Кара-Ђорђија, погине (у нахији Шабачкој на селу Крњићу) око половине љета 1806. године бијући се с Бошњацима; Васо Чарапић погине на свршетку те године на Биограду; а Ђушо је Вулићевић још 1805. године у јесен погинуо у Смедереву и мјесто њега постао брат му Вуица. На Јакова удари 1806. године силна војска Турска од Босне, и кад је он не могне узбити попале Турци и похарају многа села по нахији Сокоској и Ваљевској и обладају готово свом нахијом Шабачком, и народ неки побјегне преко Савеу Сријем, а неки се стане предавати Турцима: