"Pravitelstvuющіi sovѣtъ serbskіi" za vremena Kara-Đorđijeva ili Otimanje ondašnjijeh velikaša oko vlasti

2Е- о ==

Као што је познато, Кара-Ђорђија су старјешине у Шумадији године 1804. изабрале за главнога поглавара највише за то, да би на њега могли бацити кривицу ако би Турци на брзо земљом обладали. Кад рат на Турке или на дахије пође срећно у напредак, Кара-Ђорђије се трудио да би по избору ономе остао прави старјешина над свима у свему пашалуку Биоградскоме, али је то било врло тешко, и с тијем тегобама он се борио за цијело вријеме својега владања: неколика мјесеца мање од читавијех 10 година, и управо се може рећи, да га је та борба и из Србије истјерала и најпослије му и главе дошла. Нахијске старјешине, које су се у почетку буне саме начиниле старјешинама, као и Кара-Борђије, првијех година нијесу ни у сну хтјеле да знаду даје Кара-Борђије њихов старјешина и да им он заповиједа, и Кара-Борђије видећи то није се ни усуђивао даим заповиједа, него је с њима, као старјешина нахије Крагујевачке, живљео и договарао се као са својијем друговима, и кад су откуд били послани какви новци народу у помоћ, они су их дијелили између себе (као и уцјену, коју су 1804. године узели од Турака Пожаревчана, и 1805. од Ужичана). Овакове нахијске старјешине биле су у Шумадији 1804. године: Јанко Катић из нахије Бноградске, Васо Чарапић из нахије Грочанске, Ђушо Вулићевић из нахије Смедеревске, и Милан Обреновић из нахије Рудничке; а доље преко Мораве био је Миленко Стојковић из нахије Пожаревачке; али од свију овијех био је силнији горе преко Колубаре Јаков Ненадовић из нахије Ваљевске. У његовом је логору на Топчидеру године 1804. ударао добош да се иде на Кара-Борћијев логор, што је Кара-'Бор-