Pravo i privreda

jednostrano nešto što ne odgovara ostalim odredbama usmenog ugovora, onda l.reba po načelu poštenja i savesnosti očekivati da će kupac staviti prigovore, jer faktura u tom slučaju poredstavlja ujedno i potvrdu usmeno zaključenog ugovora. Kao što je ranije rečeno, Zakon o obligacionim odnosima ne sadrži odredbe o dokaznoj važnosti fakture, pa treba smatrati da ova odredba naših OU važi ukoliko se, saglasno čl. 1107 ZOO, stranke na njih pozovu. Naš Zakon o računovodstvu (u čl. 7) utvrdjuje da poslovne knjige imaju značaj javnih isprava, a to znači dokaza prvog teda. ZPP ne pominje poslovne knjige kao dokazno sredstvo. Strana prava, medjutim, daju značajnu ulogu poslovnim knjigama kao dokaznim sredstvima. Francuski CC (čl. 1329 i 1330) pravi distinkciju izmedju slučaja kad se u sporn poziva na njih kao na dokaz protiv onoga ko ih vodi i slučaja kad se na njih poziva onaj ko ih vodi. U prvom slučaju trgovačke knjige predstavljaju dokaz protiv njihovog vlasnika. One tada predstavljaju priznanje trgovca koji ih je vodio. Onaj ko vodi trgovačke knjige, medjutim, ne može se na njih poziva ti kao na dokaz protiv netrgovca. Sud ih može tretirati samo kao početak dokaza, koji mora biti dopunjen zakletvom, i to samo u slučaju kad trgovac traži plaćanje snabdevanja. Van toga, po presudi Kasacionog suda, 1 nijedan zakon ne obavezuje sud da ih primi kao dokaz, pa čak ni kao prostu pretpostavku. Ova razmatranja odnose se samo na trgovinske knjige koje se po zakonu obavezno vode. Ostale knjige, pomoćni registri i dokumenti koji postoje u trgovačkim kućama imaju, u pogledu dokazne snage, samo vrednost pretpostavke. Uopšte dokaz putem pretpostavki se desto koristi pred sudom. On ima dokaznu snagu pod uslovom da su okolnosti na koje sudija ukazuje takve prirode da bez spora utvrdjuju saglasnost stranaka o predmetu i o ceni. Npr. početak izvršenja, plaćanje akontacije cene ili isporuka dela robe koju je kupac prihvatio ukazuju na sporazura stranaka. Prema našem ZPP (čl. 221. st. 3) činjenice čije postojanje zakon pretpostavlja ne treba dokazivati. Saslušanje stranaka ima kao sredstvo saznanja supsidijeran karakter. Sud ga može upotrebiti kad drugih dokaza nema ili su oni nedovoljni da na osnovu njih sud stekne saznanje o spornoj činjenici. "Značaj ovog dokaznog sredstva je mali, jet zainteresovanost stranaka utiče znatno na verodostojnost njihovog iskaza." Uskraćivanje iskaza stranke kao i izostanak sa ročiSta na kome treba da bude saslušana sud ceni slobodno. Na saslušanje stranaka primenju se uglavnom ista pravila koja važe i za saslušanje svedoka.

1 Cass. req., 20. fvrier 1905, D. 1905, I 304, S. 1905, 1, 316. 2 Poznić, op. dt., str. 349.

26

Januar / ’92.