Pravo i privreda

213. Закона о стечају Британије). Међутим, да би се неко сматрао „прсварантом'' у изнетом смислу. нужно је да је он предузео неке „позивне кораке". Тако, у правној ствари Re Maidstone Buildings Provisions Ltd из 1971. год. суд je сматрао да за неограничену одговорност по основу преварног пословања није довољно само пасивно држање. Ортак у једној фирми књиговођа, која је радила као ревизор за Мејдстоун, био је наименовани секретар те компаније. Он је присуствовао седнидама управног одбора Мејдстоуна и упозоравао да компаннја прави велике губитке. Упркос томе, пословање је насгављено, те су губици толико нарасли да није било разумних мугућности да их кумпанија отплати. Коначно, она је пала под стечај са дугом од 99.000 фунти. Ликвидатор је захтевао од суда да секретара огласи лично одговорним, тврдећи да је он био учесник преварног пословања, јер није саветовао директорима да престану са пословањем. Судија Пеникјук (енг. Реппуcuick) је одбио ликвидаторов захтев, сматрајући да секретар није био дужан да да савет директорима да зауставе пословање. Он је то образложио на следећи начин: „Кораци које је он пропустио да учини су да да одређени савет директорима. Изгледа ми немогуће да само нечињење на страни секретара, a то је све што се против њега тврди , може да представља учешће у пословању компаније, н ако је то тако, онда ја стављам тачку на овај случај".^ Поред активног учешћа, да би наступила неограничена одговорност за обавезе компаније по основу преварног пословања, захтева се да се докаже превара. Довољно је да се докаже да је превара постојала у само једном послу, као што се десило у правној ствари Хемијске компаније Џералда Купера (енг. Re Gerald Cooper Chemicals Ltd) y 1978. год. Године 1976. конзорцијум, који је имао интерес у компанији Џимлоу (енг. Jimlou Ltd), пристао је да преко Џимлоуа позајми суму од 150.000 фунти Хемијској кумпанији Џералда Купера (у даљем тексту: Купер). Циљ позајмиде је био куповина и оспособљавање фабрике за производњу индига. Купер се обавезао да позајмљену своту врати до 30. јуна 1976. г., као и да Џимлоу исплати још 1.350.000 фунти до марта 1977. год. Очекивало се да ће обе суме бити доступне из профита компаније, који је требале да оствари продајом индига. Цоказало се, међутим, да зајам од 150.000 фунти није био довољан, те је његово враћање одложено за 10. август 1976. г. Већ тада је конзорцијум знао да је Купер инсолвентан, те да ће такав остати, уколико му се не обезбеде додатне веће новчане своте. 19-ог августа је господин Купер, као заступник Купера, уговорио да испоручи 5.000 кг индига Харисоновој компанији током септембра 1976. г. Већ 20-ог августа Харисон је унапред исплатио куперу цену од 125.698 фунти. Истог дана Купер је Џимлоу исплатио 110.000 фунти на име делимичне отплате зајма од 150.000 фунти. Када је Купер пао у стечај, Харисон је тврдио, имајући у виду отплату од 110.000 фунти, да су конзорцијум и господин Купер водили Куперово

6. Denis Keenan, Company Law, London, 1988, стр. 429.

145

Н. Јовановић: Прецеденти англосаксонског компанијског права (стр. 143-147)