Pravo i privreda

пословање са намером да преваре повериоце, у складу са чл. 332. тада важећег Закона о компанијама од 1948.Г. (сада чл. 213. Закона о стечају). Тврдња се заснивала на чињениди да је исплата Џимлоу компанији онеспособила Купера да Харисону испоручи индиго или да му врати куповну цену. Туженидн су оспорили Харисонов захтев као неоснован, због тога што су сматрали да Куперово пословање ннје вођено са намером да се преваре повериоци, нити су тужениди свесно учествовали у таквом пословању компаније. Они су сматрали да само један поасао не може да значи да се целокупно пословање компаније водило са намером да се преваре повериоци. Судија Темплмен (енг. Templeman) је одбио такву одбрану туженика. Он је сматрао да је Купер пословао са намером да превари повериоце, чим је примио цену унапред, знајући да неће моћи да испоручи индиго, ннти да купцу врати цену. Поред тога, судија је сматрао да и поверилац компаније може да буде учесник у њеном преварном пословању, ако је примио од ње новац за којн је знао да је прибављен пословањем да се преваре други повериоци.^ Да би се доказала превара у циљу неограничене одговорности њених учинилада, није довољно само да се докаже да је компанија наставила да послује у време када су њени директори већ знали да је она инсолвентна. Нужно је да се докаже да у томе постоје стварно нечасне радње. Такав став је заузео судија Баклеј (Буцклеи) у правној ствари Компаније Белог и Осмонда (енг. Re White and Osmond (Parkstone) Ltd) y 1960. г. Он je ту истакао: „Последње je речено да су директори наставили да узимају кредите у вођењу послова компаније у време када су знали да је она инсолвентна. По мом просуђивању нема ничег лошег у чињеници што су директори узели кредит у време кад су знали да компанија ннје способна да испуни све своје обавезе у тренутку њихове доспелости. Оно што је очигледно лоше, постоји када директори допусте компанији да узме креднте у време када послује у таквим околностима да је јасно да она ннкад неће да намири своје повериоце. Међутим, не може да се каже да днректори. који искрено верују да ће се облаци разнћи, да ће их опет обасијати зрачак напретка и да ће се магла кризе распршити, нису овлашћени да узму кредит како би себи помогли да превазиђу тешка времена“.^ Пети случај неограничене одговорности за обавезе компаније у брнтанском праву постоји када компанија почне да тргује и да се задужује пре него што добије решење о упису оснивања или о пропшрењу делатности од регпстарског органа. Тако закључени послови су пуноважни, али ако компанија не испуни своје обавезе из њих у руку од 21 дан од дана када је била позвана, њени директори су неограничено и солидарно дужни да обештете лице које је због компанијиног неиспуњења претрпело губитак или штету (чл. 117. Закона о компанијама).

7. Кеенан Д., on. цит., стр. 430. 8, Кеенан Д., оп.цит., стр. 16.

146

Право и привреда бр. 1-2/95.