Prilozi za statistiku Kraljevine Srbije, Statistika panađura u Kraljevini Srbiji za period od 1894. do 1900. godine

МЕСТО УВОДА

Све до 1909 год. важио је у Србији закон о панађурима од 1. Фебруара 1865 год. а њега је заменио закон од !. априла 1902 год. Године 1904. 18. Фебруара обнародован је закон о изменама и допунама у последњем закону.

Статистика панађура води се у Србији још из онога доба, када су панађури играли много већу улогу у нашем привредном животу. Подаци о панађурима публиковани су раније у Државоџису Србије п то:

године 1861, 18698 и 1863 у [. и П. свесци; + 1864 — 1873 „ УШ. свесци; и 5 1874 и 1875 „ ХТ. свесци.

Године 1897 издата је „Статистика панађура у Краљевини Србији“ за перпод од 1889 до 1893 год. У овој књизи издаје се табеларни преглед за период од 1894 до 1900 год.

Док се Србија палазила у фази т. зв. „натуралне привреде“, панађури су имали огроман значај за промет пи у опште за привредни живот народни. Али уласком њеним у „новчану привреду“ и ступањем у широко море свешсне привреде (УУ еуутасћаб) измењене су у великој мери у ошште Форме и инструменти, којима се врши размена добара. У детаљној трговини дућани, магазе и др. потисли су промет на панађурима. На панађурима се до душе и сада пазарује, али се ту обичпо јевтина и вшше мање лошија роба износи на продају. Сеоско сталовништво, из обичаја, и сада подмирује извесне потребе за време вашара, алп великим делом не на самом панађуру већ „у чаршији“, у дућанима. И саме занатлије повлаче се од папађура и чекају купца у својим сталним продавницама. Што се тиче велике трговине, ова се већ и код нас обавља на специјалним тржиштима или у опште под модернијим условима. Што се тиче производа пољопривредних и домаће стоке, као и пића и др., све сето ослободило ватарских Форми и пошло одређенијим и угоднијим путевима. Зато статистика панађура и није ви:ле слика правог унутрашњег саобраћаја.

У напредним земљама западне Јевропе панађури су изгубили у току ХЛХ века готово сваки значај. Они су, како лепо вели Карл Ратген, „постали једна Форма. путујуће трговине и једна прилика за увесељења прилично ниске врсте“. Да је тај случај наступио више мање п код нас, провирује и кроз сам закон о панађурпма од 1902 год, у коме се у чл. 5. вели: „Панораме, циркуси, комендије, вртешке |(рингелшипли), разне вештачке продукције, као год и коцкарске радње, као: бацање новца у сито, бацање предмета на ножеве, транго Франго и томе подобно сасвим се забрањује на панађурима«“. Али док се у западној и средњој Јевропи показује свуда тежња да се сузбију и смање панађури, дотле код нас као да се још не мисли ићи тим путем. У закону од 1902 год. одређује се да се панађури могу држати у свима окружним варошима пи jom y 61 месту у Србији; а већ у закону о изменама п допунама од 1904 год. одређују се поред свију окружних вароши још 83 друга места у Србији.

Из следећег прегледа може се видети како се у Србији у једном дужем низу година кретао број панађура, панађурских дана, вредност продане стоке; вредност пољских производа, пића п рукотворина; најзад вредност свега што је продато: