Pripovetke / Branislav Nušić

ХИ — Ж. МИЛИЋЕВИЋ

кад до савршенства дођем.“ Али, што је карактеристично, и када је дошао до савршенства, он је писао приповетке као да пише позоришне комаде, У „Бен-Акиби“ његови фељтони су врло често у диалогу. Његове приповетке, највећим делом, представљају чисте позоришне монологе, и врло згодне за „продукцију“. Свакако, није то само случај да су, на пример, његова Кикандонска Посла једно време врло радо рецитована и, на већим забавама, врло радо слушана, исто онако, реците, као што се слуша какав његов шаљиви комад.

| Из ове главне особине дошле су, можда као природна последица, и друге које су обезбедиле потпуно успех Нушића као позоришног писца. Из његовог осећања позоришта дошао је код њега сми'сао за позоришну интригу, за њен развој, заплети решење, дошао је његов диалог, брз, жив, често духовит. Из његовог познавања позоришта развило се код њега осећање сцене, осећање њене атмос"фере, њене линије, затим развијање и искоришћавање једне ситуације и, што није мање важно, осебање оног нематериалног контакта, оне неопходне везе између позорнице и публике у дворани. Никад Бранислав Нушић није био збуњен никаквом магловитом теоријом о чистој уметности. Никад он није написао комад који публика не би радо гледала. Ни то можда није тако мала заслуга, нарочито данас, што је упорно остао доследан становишту: да кад већ један писац пише позоришни комад, онда је то свакако због тога да би тај комад био приказиван, а када се већ један комад приказује, "онда је то свакако публике ради. Тако је Нушић увек мислио и на позориште и на публику. И ни позориште ни позоришна публика нису имали ра'злога да његовим радом буду незадовољни.

У најтешњој вези са позоришним стоји Нушиев приповедачки рад. Ни тај рад није мали. Поред досад штампаних књига: /риповешке једног каплара (1886.), Листићи (1889.), Рамазанске вечери