Pripovetke / Branislav Nušić

КИКАНДОНСКА ПОСЛА 141

завађали. Мислим, поп је тамо нешто много шуровао — и показа прстом на конак управников.

Јаој, мили Бого, кад се диже галама. Шта би: људима, шта им би, Бог нека им је у помоћи. Поп поче да псује и оца и мајку и све што му дође на језик, Јелисија цичи; учитељ се само окреће на месту, а Јосиф шумар не говори ништа, него се ухватио рукама за косу, па тресе главом и изгледа ти, Боже сачувај, да мерка на кога ће да се залети.

Али, благодарећи Јосифовој енергији (е Бог да прости што се однекуд он нађе да буде председник) некако се уташка. Оно може се рећи није се ни уташкало, али тек Јосифов глас доби маха, па се чује кроз ону целу ларму и гужву:

— Браћо! Нико га мајци више неће проговорити! — И то је тако страшно изговорио, тако за– крвавио очима и толико тресао песницом да, Бога ми, сваког такну нешто кроз срце и, да видиш, ућуташе.

Тад се он победоносно уздиже, завуче два прста измеђ другог и трећег дугмета у прслуку, а леву руку опружи и поче мало мирнијим гласом, али ипак врло, врло свечано:

— Браћо! Међер сте ви нека стока! (Нико, за чудо, ништа не примети на овако свечан почетак). И неће га мајци, док сам ја жив, нико проговорити! — па се ту очајно груну песницом у прса. — Све што ћу вас пустити то је да гласате; дакле, ко је: за Јону нека пређе овамо, са десне моје стране, а ко је за Живка, нека пређе овамо са леве моје стране. Разумете лиг Прелази, прелази, шта ме гледаш!

Наста мешавина; почеше да кркљају, почеше мало и да се мувају, али, Бога ми, издвоји се мало овамо и мало тамо, па онда један другог поче вући за капут. Један Талијан виче попу: „Ја нећу тамо што ме вучеш!“ други виче: „Овамо браћо, овамо је цвет грађанства!“ Један једно, други друго, расте гомила с леве стране, расте и гомила с десне стране — ама, Бога ми, она гомила око Јелисија и