Pripovetke / Branislav Nušić

#42 БРАНИСЛАВ Ђ. НУШИЋ

око попа све већа, већа... док се тако не издвојише сасвим.

Јосиф зажмури на једно око, па премери кб бајаги једну гомилу па онда другу, и онда свечаним гласом објави резултат.

Већина је с ове стране, и тако, браћо, Живко је изабран!

Док тек неко из оне мање гомиле (што је за „ону гласала) писну и истрча на среду: — „Шта већина, каква већина, то су све којеко, људи који имају по једну краву, а погледај овамо, домаћини, свако од нас има по пет-шест крава, па је наша брига и већа. Не дамо тако, хоћемо колико ко крава има толико и гласова!

— Јест! — повикаше из гомиле — колико ко жрава има, толико и гласова — Е, нема тако — цикну Јелисија — овако

се гласа у целом свету, па не можемо ми сад то да мењамо.

— Не дамо, то је подвала!

— Све сами голаћи, па бирају, јок!

— Да се видимо ко смо.

— Ено га један нема ни краве а гласа!

—- И зашто с нама заједно гласају и они који имају козе, они за себе, они за себе!

— Је л то правда, грађани, зар ћемо тако!

И нешто забруја, затутња и захука... Гомиле са измешаше и сад (мили Боже је л' то твоја воља) —- настаде нешто што се никад не виде у Мајдан Пеку. Направи се једна гужва, једна несрећа; нити се ту више види ко је председник збора а ко није; нити се ту види ко је грађанин а ко није. Не може све да се каже шта ли то беше на гај Митров-дан. Хука, бука, неко се ваља, неко стење. Видиш попову читу лети за три копља у вис па падне угомилу, опет полети, па опет падне. Тако исто видиш „Јосифове песнице, уздигну се у вис, па се спусте, опет се уздигну и спусте. Однекуд улетеше у то чудо и жене, почеше да циче, почеше поштованим трађанима да налећу ноктима у очи; па се нађоше