Pripovetke / Branislav Nušić

ЛИСТИЋИ 5

О, света успомено моје најчистије љубави, опрости ми! Ја падам на колена; опрости ми!

Госпођице, ви знате колико ми је закудало «срце, кад сте ми дали онај букетић као успомену“ на нашу љубав; толико, толико ми је закуцало срце, да сам у том моменту поверовао Хајнеу да јеу свом срцу осећао како седи читав један капел-мајстор и даје такт; поверовао сам и Шапчанину, да је у свом срцу осећао читава звона како лупају. Ох, ја сам више него то осећао, осећао сам читаву звонару са сва четири звона, и не капел мајстора већ читавог тамбур-мајора. Па ето, ви сами знате колико су ми заиграле руке од узбуђења, кад сте ми дали тај букетић, у коме је било цвеће тако лепих боја. Црвена, прво црвена боја, боја која једино не годи биковима, калуђерима и ћуранима, али, госпођице, боја од које се-гради републиканска застава и жандармска униформа. Па онда бела боја која значи у мирно доба невиност, а у ратно доба предају. Невиност и предаја! Онда би бела боја требало уједно да је и боја љубави, јер и љубав је састављена из та два појма, невиности и предаје, тим пре што се и повојнице праве од беле материје. Јелте госпођице»

Па онда, госпођице, не само по бојама, већи иначе је у том букетићу било такве врсте цвећа, да је само собом изговарало она три љубавна принципа „љубав, веру и надежду“, који се режу на прстењу, молују на вашарским колачима, шарају на ускршњим јајима и који су, најпосле, дубоко урезани у моме срцу.

Ја не носим, госпођице, грех на својој души што тај букетић немам више, тај грех пада на цео волујски род.

Ја сем букетић метнуо на прозор, међу решетке. Хтео сам да спојим љубав и чежњу, то је у овом моменту расположење моје душе! И заиста, ако је крст израз вере, ленгер наде, а срце љубави, то ништа лепше не може да буде израз чежње као апсанске решетке. И замислите, — јутрос је пришао