Pripovetke / Branislav Nušić

ЛИСТИЋИ 25

— Ах, сењоре, сад вас разумем, ви ми говорите о љубави двоје младих из Вероне»

Он тресну чизмом о под а мамузе зазвонише.

— Да, него о чему вам говорим! у

Мислим, баш после ових речи сам се пробудио. И сад ето само о томе размишљам и тога ради ево хоћу још да живим, хоћу још да живим.

Љубав двоје младих из Вероне! Једна бесмртна крађа, коју су толико њих „бесмртних“ учинили.

Ову је приповетку прво Бог написао у својој новели о Адаму и Еви, па се она после провлачила, један бесмртник додавао је другом, све од Масучија па ето до мене. Јер дозволите, што се те приповетке тиче, нису чистих руку (изузимајући Бога) ево ови бесмртници: Масучијо, Лујиђо де Порта,“ Бандел, Книпије, Лујиђо де Грота, Брука, Пантер, Шекспир, Еркман-Шатријан, Матија Бан и ја.

А шта мислите, шта је тек са смртнима2

Кажем, хоћу да живим, хоћу да видим у ком ће веку ова бесмртна крађа једанпут наћи конца и краја.

Ја ћу дочекати и оно лудо и оно паметно поколење. Они ће изумирати а ја ћу живети; живећу и сакупљаћу их око себе и причаћу им старе бајке из овог нашег доба, а они ће се дивити и чудити и крстити.

Причаћу им како се у нас за проношење лажних гласова казнило до месец дана затвора, а за гречену истину у једној невиној песми две године; причаћу им да је у нас било књижевника који су умирали од глади и лопова којима су ношене бак„љаде; причаћу им како је у нас било смртних, врло смртних, академичара и бесмртних, врло бесмртних, полицајаца; причаћу им да су у нас официри писали љубавне песме; ђумрукџије историске расправе, а психолози били команданти батаљона и, најпосле, причаћу им да је за моје доба живео професор Светозар Арсенијевић, и они ће се дивити, чудити и крстити и сакупљаће се да ме гледају као реткост.