Pripovetke / Branislav Nušić

26 БРАНИСЛАВ Ђ. НУШИЋ

6.

„Отварам за причу уста своја, казаћу старе приповијетке,“

Псалам 78—2.

Али ја знам, ви мислите да ја заиста не умем да напишем приповетку о љубави. О, ја који сам певао химне; ја који сам истрошио све своје осећаје на њу и принео јој на жртвеник свој мир; ја који сам јој подигао најлепшу пирамиду исписану псалмима, зар ја да не знам да напишем приповетку о љубави!

Знам, и не само обичну приповетку, већ ево. и подељену на главе ако хоћете.

ПРВА ГЛАВА

Она је излазила свако јутро у престонички парк. Седела је с матером увек на једној истој клупи, под ниским, мирисавим багремом. Или је што читала, или радила какав ситан посао, а старица је увек плела, напрежући очи кроз велике уоквирене наочари. Јелена је увек била чисто одевена и њено чисто а снежно лице, чини ти се, хармонисало је и чинило једну целину са оном јутарњом свежином природе. Несташна као априлска природа, њени покрети, њени погледи изгледаху ти као вечито нестрпљење а она сама као најсветлији пролећни дан.

Биће да је прекјуче баш мати покарала са несташлука. Испустила је клупче од материна плетива, па се оно откотрљало чак до доње клупе, на завијутку стазе. М таман је Јелена скочила, али се саже једно високо и кршно момче, дохвати клупче 'и дође до њихове клупе, лако се и каваљерски поклони и пружајући додаде:

— Извините!

Јелена се нежно и мазно осмехну.

Младић се лако прихвати руком за шешир и одмаче.

Тај младић је и данас прошао истом стазом и