Pripovetke / Grigorije Božović

КНЕЗ.

Тада Колашин предаваше одсеком царски данак у Вучитрну. Премда мали, овај град опет бејаше чувен са својих ага и бегова, који стварно управљаху околином, не марећи много за власти ни месне ни вебе. Осиони и полуодметнути од Цариграда, где увек имађаху својих људи међу највишим чиновницима и пашама који их штићаху и спровођаху њихов утицај, ти силници према Колашину, напротив, бех/ необично благи и добри. Тамо имађаху чифлуке, сви без изузетка. По неком старом добром обичају њихови односи према Колашинцима граничаху са породичнима: сваки је ага бранио своје чифчије, а сви скупа цео крај, сматрајући га за најприснију Вандеју своју, која их је хлебом хранила и по гудурама крила кадгод би се који сасвим одметнуо. Тамо им је био лов и теферич; тамо су вазда могли наћи довољно људи за своје пратње и дружине. Нарочито су код тих планинаца могли наћи веште ловце, који су остарили у јурњави за срнама и дивљим вепровима по Мокри и силазили у села само о Божићу и да се уз часне посте причесте, тек колико да и сами себе увере да су остали у отачкој вери. Да, само ту су сретали по каквога старца који је заповедао у лову као ВОјВода и псовао младе и старе бегове као да су му пристави, а не господари, само ако би промашили срндаћа или се уплашили од старе медведице.. Због свега тога вучитрнски племићи не поступаху са планинцима каошто се по општој навици радило са осталом рајом. Но оно мало колашинске самоуправе са кнежинским уређењем чуваху као свој понос, као