Pripovetke / Grigorije Božović

98 = ГР. БОЖОВИЋ

трнски миг. Њен кнез Крсто Швиковић, једна огромна људескера и онакав планинац којега су гудуре одњивиле да не зна за стегу и страх, нити је кадар да схвати да је у турском царству и раја, за пуне две године не донесе благајни ни гроша, нити сиђе да се власти јави. Он више веровате у снагу вучитрнских ага него у царску, која се и онако мало осећаше изнад Качаника. Позиваше с времена на време Вучитрнце на гозбе и, ловећи с њима по Мокриним лубодолинама, мало мишљаше о том да царски тевтери јасно показују колико његова кнежина дугује.

— Ха, у здравље вучитрнских ага! — узвикнуо би уз чутуру. — До Стамбола је стотина конака, а за ћесара ни бриге нам није: — светога ми Ђорђија, честити бези и агалари, за кајмекама марим колико за онога Макса из Беланске, што је ајмана свему Колашину!.. Пхи, не бојте се, Колашинци, док је Швиковића и вучитрнскијех ага!.. Здрав си тако на десно, силни Маџуновићу, е мајка му стара!..

Напослетку, кад прођеи трећа јесен и кад кнез не хтеде сићи у Вучитрн ни после трећега позива по скоротечи коњанику, властима преврши. Оне се здоговорише и опремише у Брњаке заптијскога капетана Ешрефа Слуту са педесет коњаника да данак на силу покупи, а одметнутога кнеза ухвати и свезана као хајдука сведе. Дадоше му и порезника с књигама, те да се кнежина коначно потчини као и остале нахије по Косову. Капетан бејаше родом из Лесковца, те га као и свакога странца Вучитрнци потцењиваху, наговоривши некога колашинскога обешењака да му измисли згодан надимак. који му је после и остао, да би му се доказало како је поред свега кочоперења свога за Вучитрн и за Колашин само једна слуша, од које се нико не боји. Капетан бану у Брњаке одоздо уз реку, мислећи да неопажено приђе кнежеву чардаку. Но узалудно. Вучитрнпи кнеза беху на време известили да се приготови и чека, па још пре капетана стиже неколико ага да би се човеку нашли ва невољи, кад су га већ сами наговорили на ово одметање, Швиковић већ бејаше сазвао приличан број