Pripovetke / Grigorije Božović

100 ГР. БОЖОВИЋ

једи нека твоји људи предаду коње и нека пођу на починак... Послије ћемо гледати невоље... и своје и народске... Заповиједај, сједи!

— Хајдук, ђиди хајдук!

— Сједни, царскога ти хљеба !

— Суз, хајине!

— У царски те образ заклињем, сједни!.. Турци аге, реците му и ви!..

— Хајдуче! — цикну опет капетан на кнеза кад га аге уљудно понудише да седне, градећи му место између себе, и тресну чизмом о под, да се чамови чардак из основа заљуља, а чађава прашина покри домаћинову закуску постављену на чистом канавцу испред гостију.

Крсто Швиковић погледа аге, угну раменима као човек који скида са себе одговорност извршивши своју дужност, па се мирно спусти на простирач, подви ноге и поче пунити чибук дуваном, гледајући готово равнодушно преко ограде од чардака. Аге подигоше чанке са сиром и осталом закуском и почеше дувати са њих прашину, а један чак диже чашу и искапи, као да се ништа не догађа. Али капетан плану још више, намршти се и приђе кнезу, бесно газећи по простирачу и шареницама :

— Царску мирију, бре!.. Сву за три године!.. Сву!.. До аспре!., За три сата!.. Ја — главу!..

— Ама сједни, добар човјече!.. Ни Бог душу на брзину не вади, сједни!.. Гледаћемо. Позваћемо народ, он је Богу и цару вазда покоран и услужан. Што имадне — даће, а чега нема — ни цар не тражи. Сједни!..

— На ноге, кад говориш са царским чиновником, рсузе!..

— Е, нећу, па да ме сад посијечеш!.. Доста теми мољах и дворијах, па ти нешће... Е, нећу ни ја сад!

Капетан позелење у лицу:

— Рекли су ми у Вучитрну да сте прави одметници и да си ти хајдук. Устани на ноге!

— Жив не, мој добри ефендија, а сила ти је!.,