Pripovetke / Grigorije Božović

ЗЛАТЕ ИЗ СЛАТИНЕ 113

срдно мучење незаштићенога сељака. Ако сад још ухвати Христа Матова и главне његове сараднике — његова свест имаше само ту помисао — он ће просто постати јунаком крвавих маћедонских дана.

Са напереним револвером он стаде пред јадном домаћицом и Златетом. Е

— Кај су баш-комити, бре кучко 2

— Нема тука, ефендијо, да су ти жива децата и невестата, никој. Нема...

— Кеко немар — грозно подвикну и омаши је руком о тле, те бупи као сноп. Јадница одмах поче да се вије у грчевима, који од силнога удара брзо наступише. Он изви ногу, обувену у чизму, те је још јаче притиште к земљи:

— Казуј, кучко, оти душата ћа ти ја извам! ·

— Аман, ефендијо, нема никој! — поче Злате да моли за домаћицу. — Еве, убиј мене, обеси што сакаш, само не кревај грејови со таја тешка жена. Ете, сега ће роди, аман за турска вера!..

На то «се Енвер-бег окрену и сил-о га удари ногом у трбух, те се и он стровали поред бременице.

— Ево ти за турска вера! — злобно промрмља кроз стиснуте зубе, па га поче грувати чизмом по глави, по грудима, по трбуху и ногама, изговарајући безброј турских недопуштених израза. |

Војници јурнуше по собама и угловима, претресоше све по кући, па се вратише да известе својега поглавара како од комита нема ни стрва ни јава.

Жена; ваљда обрадована од ове вести, напреже се и устаде, гледајући на Златета с пуно неизмерне љубави, што овога оснажи, те и сам устаде, готов да продужи како збиља овде нема тражених комита.

— Каде сетг — са замахнутим черкеским бичем понова га упита Енвер-бег.

— Ја не знам за кого ме прашаш.

— За баш-комити, за Христо Матов, за Јаковчетов, за учитељ Добродолов, тој пијаница и женскарош, го знајеш7

— Тука нема никој, ефендијо.