Pripovetke / Grigorije Božović

116 · ГР. БОЖОВИЋ

— Заподедај...

— Душа ћа ти извадам!

— Повели... |

— Грево на своја глава да го имат, — рече Енвер и затражи од војника конопац, који су они привикли имати у себе.

Један онбаша поче да развија конопац из канчела и да га предвостручава. Он већ унапред знадијаше шта хоће његов господин, јер је ваљда више пута по селима радио, кад је требало нагнати слабу женску да прокаже сакривене четнике. Са још једним војником ревносно се примише за инквизицију. Троструким конопцем обавише женин трбух, ухвавише крајеве, измакоше се мало у страну, па почеше притезати и престругивати. Сиротица стиште тилице, поче безумно да буљи очи, а лице јој се омрачи. Најзад врисну, ноге јој сепоткосише, а глава клону назад.

— Ће кажеш2

=— Аман, да кажам!..

Конопац мало олабави, а један је војник придржа да не падне. |

— И пари ће ти даеме — настави Енвер блажије, мислећи да Бе сад чути жељени потказ.

— У, дзвер, ђавол!.. Тука нема никој...

Војници опет притегоше конопац. Жена само још више исколачи очи. Ноге јој поклекоше, те кад се целим телом навали на конопац, Енвер даде знак да је спусте. Сасвим онесвешћена она поче да се грчи.

Злате у тај мах устаде и диже на Енвера стиснуту песницу. Но један силно замахнути кундак опет га са земљом састави.

Енвер виде да је учинио много, па нареди да се

иде у друго двориште, те да се траже скривнице по таванима и подрумима. Па ако не буде успеха, да опет на муке метне Златета. А овај од неке необичне вике подиже главу, иако се беше одлучио да му је паметније умртвити се. Он спави како домаБица с. разрогаченим очима беше дигла у наручје прљаво мртворођенче, па га махнито љубљаше, час