Pripovetke / Grigorije Božović

ЗЛАТЕ ИЗ СЛАТИНЕ 117

кукајући и наричући, час опет хистерички се смејући. Тај луди грохотан смех она прекидаше помињући Маћедонију, слободу, борце, проклињаше Турке, па опет удараше у кикот како их је преварила и како им никад неће казати где су.

Злате се сети шта је. Од мука. и страха и родила је и полудила. И његова се душа преклони пред овим измученим створом који надјача силне Турке. Њему оцмах пред очи изиђе слика свеколике његове рођене земље, која би већ одавно требала да се цери овим махнитим црвеним смехом као ова велика жена. Он поче да лије топле сузе, не за собом, не за овом јадницом, но за ужасном судбином овога краја, који је и своје рођене крви жедан, па је пролива и пије, пије ненаситно...

Ш.

Он устаде и пође к вратима да бега из ове вечне, да не би и сам полудио. Но кордон му подвикну да се врати, те немаде куда, него пође к бунару и наднесе се да види шта ли револуционари раде. И запрепасти се кад виде да је вода сасвим мирна. Значи бунар је дубок па су се сви подавили, а може бити и нарочито, само да Турцима не би пали шака. Због тога он прихвати конопац и поче ведром да брчка по води, не би ли који од утопљеника избио на површину.

Али у том на две педи изнад водене површине на бунарскоме се зиду отворише мала врата, која беху омашћена бојом, какве је зидно бунарско камење. На њима се појави сам Матов са револвером у руци и познаде Златета. Он помисли да је под мукама жена одала знак и да је све свршено. Но брзо се трже од те помисли кад га спази како је сав крвав и разбарушен, а тајно му предосећање рече да је Злате и овде био чврст као и малопре пред њима. Зато га упита за војску и чувши његов шапат да је сва по другим двориштима, рече му да