Pripovetke / Grigorije Božović

122 · _ ГР. БОЖОВИЋ

=

организације послао своју слику са потписом и тисућу лева. Све војводе, сви четници огњем горе да га виде и стегну му десницу мушку. Само се чека ва његов драговољан пристанак, те ће он, Јаковчетов, бити неизмерно срећан да му лично све те дарове преда...

— Момчета! — подвикну он на полегале четнике,

који пођипаше као направа. — Знајете ли кого чест-та имате да го видите кај мене седејкиг.. Нег.. Така сум мислил... Так да ве запознам: — Злате

от Слатина, херој на битољската осада, тој којито не каза на Турџшите куде се скрихме... Да го честваме!

Тако веома свечано прозбори војвода, старајући се да му језик буде ближе бугарскому, па узевши пушку устаде и заповеди у врсту, те с пов'рком два пута прође испред Златета, поздрављајући га. А Злате умало не прсну у смех од ове комедије у планини.

Четници се одмакоше, те их оставише саме.

— Дај рака, Злате.

— Оти, војводо, за каква работа 2

— Оти... оти — сега си Блгарин!

— Јаг.. Господ да брани!..“

— Пак Србин

— "Како веком што бев... Друго не можам !

— А со дарови што да правиме 2

— Како сакаш... |

— Хубаво, туку јас дадов чесна дума на организацијата 2

— ја не те молив за то, војводо... И најзад што сет овије маскарлациг Дете сум ја, али мечка да ме бркате како улавг.. Требеше Златета да го знајете веће... Оти ме мачите како Јевреји Господа 2.. Баргјте другијо, а мене оставите да си поминам свој век како го зафатив, како Србин... Тоа је од мене ! а!

— Демек пак против нас, Злате 2 __— Може... ако не ме оставите да си гледам своји работи.

— Значи пак токмење со Блгарите 2!