Pripovetke / Grigorije Božović

124 -— ГР. БОЖОВИЋ

„Драги ми господине војводо, јаска верувам што уште неје време за такви работи како ти ш о сакаш, оти најнапред требеше со Турците да го свршиме есапо, па после помеђу нас. Али ако сакаш да се "токмиме по такви патишта — арно, само и ја ћа ти испратам во врећа некој поглавен од вашиге. Немој "да речиш оти не можам... можам, да знајеш. Од твоје сакање нема ништо: го чакам синка ми изрубен“ во врећа. Со поздрав

Злате од Слатине“.

Поред тога што врло добро познаваше Златета, Јаковчетов се никако не надаше имати овакав одговор. Напротив, мишљаше, да ће родитељско осећање сломити ону челичну чврстину народнога радника. И сад кад свето оде у ветар, он се замисли и брзо преврну план. Он тобоже ослободи Сиљана ропства, даде му оружје, уврсти га у ред четника и стаде на њега утицати објашњењима како у овој земљи постоје само Бугари, чега ради је лудост измишљавати неки други народ, кад је већ сасвим јасно да ће на сваки начин бугарска ствар освојити.

Сиљан, нешто из простоте, нешто опет од страха, поче да попушта и да верује, као вели може бити да је све и истна, кад се осећа бугарски успех на сваком кораку. А Јаковчетов чим то осети пође даље. Он му без устезања предложи за начелни«а у селу, обећа приличне новце, као и редовну помоћ њему и његовим помагачима које он буде у селу нашао. Осим тога, научи га како ће са оцем и указа му трен„так кад ће јавно престати бити Србином.

Сиљан на све пристаде, те га одведоше у неку оближњу“ сеоску цркву, где га поп при језовитом обреду закле на верност бугарском имену. И пустише га. –

Кућа му ликоваше, само Злате остаде веома миран. Он га загрли, па се загледа у његово лице као да хоћаше да му прозре у душу, јер му беше загонетан такав лак повратак, а још више четничко оружје, јер знадијаше да бугарска орчанизација није