Pripovetke / Grigorije Božović

ЗЛАТЕ ИЗ СЛАТИНЕ 127

Бугари. Оборених глава окривљени ћутаху, јер знадијаху да ће им правдања бити узалудна. Само се надаху да ће због Сиљана, чији ће отац водити прву реч, бар главе изнети, а о другом не треба ни размишљати. Дане их упита још неколико пута, па се окрену судијама да изговоре пресуду за ове јавне одметнике и издајнике. ,

7" Док се старци страшљиво погледаху и дошаптаваху, Злате устаде са свога места, приђе сину, скиде му с врата манлихерку, отвори затварач и, видевши да је празна узе један метак из Сиљанова реденика, напуни је, пребледе и узевши је у обе руке као кад се спрема да пуца, подвикну:

— Ела на страна, предавник!.. На друзите судите како сакате, а ја Сиљану ба судам како што знам... Ја сум го родил, ја ћа го погубам... Ела на крај, Јуда предавник ! |

Злате се беше најозбиљније решио. Мишљаше кад својом руком убије рођена сина да ће бити у праву тоажити да тако и с осталима буде поступљено. Тако ће он спасти свој образ и своје село од бугарштине, јер ће се ово памтити док је Пореча.

— Ела вамо, бре куче !

Са безумним изразом и престрављеним погледом, Сиљан тупо осмотри гомилу, па учини напор да послуша оца. Но све му тело зацепта, колена му клекоше, те уз један туп и неразговетан узвик паде на земљу. Златету као да још више би криво што му је син тако страшљив, те брзо приђе и озбиљно напери пушку да га прикује за тле. Но у то се умеша гомила па и сам војвода Дане, којему се учини да је опет сувише страшно да отац сина убија пред целим светом. (Он га ухвати преко руку и стаде га заједно с гомилом стараца молити.

— Двећи да не се мешат! Оставите ме! Ја сум го родил!..

Награди се читава гужва. Сиљана потпуно одвојише од разјарена оца. Овај се трже и хукну:

— И Господа кога луђе молат и тој је милостив... Сиљане, стани и бакни рака свима! Оти — сега ће умреше...