Pripovetke / Grigorije Božović
ЗЛАТЕ ИЗ СЛАТИНЕ 129
и прекали. Сиљану рече да се врати натраг тек кад га позове.
Ово беше пред Благовести.
Испративши сина у Србију и ујемчивши реду селу, Злате сиђе до Прилепа да нешто прода, па пође у Кичево да се види с митрополитом и управитељем школа и да се с њима споразуме за неке народне ствари. Баш на изласку из Прилепа пресрете га један сељак из Локвице и испоручи му поздравље од Јаковчетова, да ће увече на саме Благовести доћи његовој кући, или да га окрене на бугарску страну или да га убије.
— Нека дојде! Ћа го чекам, така да му велиш. Вистина...
Путем за Кичево премишљаше о том, заиста преживљујући муке гетсиманске. Бораше се сам собом,
.„.. Живот је сладак — не да се ни с чим поредити. А унапред је дужан остати Србином до последњега уздаха и узмаха. Јаковчетов је прегао, неће да га остави. Да остане у селу он га може свакога дана убити; да зове чету у помоћ, он му може ухватити другога сина, запалити кућу, село, учинити триста чуда; да га чека с пушком у руци, опет слаба корист, јер му он може побити све укућане; да се удаљи из Слатине, кад је још врло ровита, може изазвати поновно искушење, те да одједном пропадне све што је с толиком муком спечаљено. Шта ће2..
... Уосталом једном се мре. За пример целом Поречу његова смрт још може донети добра. Што је најглавније — она ће ископати дубоку провалу између Сиљана, између целе његове породице и бугарштине. Они онда, само по себи се разуме, дужни су бити добри Срби и мрзети људе који њега буду убила. Он зна да ће га Бугари измрцварити, од чега ће се згрозити цела Слатина, па ће једном за навек престати тежити к таквим страхотним бежалосницима. И наше чете тражиће освету: завезаће се крвава распра и на његовом гробу свакако постаће велика народна зграда, која се неће љуљати ви под каквим непогодама. У добри час...
9