Pripovetke / Grigorije Božović

130 ГР. БОЖОВИЋ

Злате хукну као да с душе свали све мучне тегобе. Прекрсти се и замоли Бога да га само од искушења сачува, те да могне испунити што је наумио.

Сутрадан он купи у Кичеву велику свећу и држећи је у рукама пође у Митрополију. Митрополит Поликарп са секретаром и управитељем школа беше у канцеларији и спазивши Златета како снуждено корача преко дворишта, блед као смрт, нареди кавазу да га одмах пусти.

— Света владико — поче Злате после поздрава и обичнога разговора: — да ти имам света молитва!... Моји дни се избројани, се знаје још колко се,.. Затоа те молам да ми чатиш простена молитва, да ми простиш грејови, да се помолиш за мене грешнијо. Сакам ти да ме опејеш, оти мртав нећа да видам ... Ете, и свећа зедов. Ти се молам...

- Ови се згрануше.

— Којешта — прибра се Поликарп — каква те умирачка снашла, кад си ето још здрав и крепак2

— Здрав сум, туку ја сакам да умраи. Ће ми простиш, света владико, и вије златни господиновци, ама да не ви је чудно: сам сакам да умрам...

— Буди Бог с нама, Злате! _

— Арно. Туку да ве прашам за нешто. Само вистина да кажете како сакат Бог и народ: поарно ли је жив Злате како Бугарин, али мртав како Србин, како што му душа сакаше, како татко му што беше, како дедо иг.. Оти дојде време да се разберет... Ја сум рекол својеје душеје што ћа правам, ама ве пак прашам што ће речете вије. једно _ ће бидит: али жив Злате Бугарин, али мртав Србин. Веће жив Србин Злате не может да бидит..: Што је поарно, а2 -

Немо ћутање.

— Овије двојица нека млчат, а ти, света владико, како што неси Србин, но Грк, да речиш: за Злате, за његова душа што је поарно — жив Бугарин али мртав Србин

Поликарп се збуни и љутну: