Pripovetke / Grigorije Božović

ЗЛАТЕ ИЗ СЛАТИНЕ 131

__А ти што мислиш, Злате» — Не, не, ти што ће речиш 2

— Србин! — Да ти имам света молитва, владико! Дај да ти ја бакнам света десница — па се Злате дубоко

поклони, целивавши му руку.

После овога он седе и исприча им све што је и како је. Својом простом логиком он им доказиваше како нема другога излаза из свега тога, него да погине. Боље је да он један падне. (Он наведе колебљивост својега села, несталност рођене деце и честе прекоре своје куће. Узалуд му присутни саветоваше да узме каваза да га чува, или да остане у Кичеву, иде у Битољ или Србију — он све то одби и простодушно заврши: .

— Не, не. Поарен ви је мртав Злате, одколко жив...

Секретар му притрча, загрли га и заридавши као безуман истрча напоље, а за њим и управитељ. Остаде само митрополит.

— Ти се молам, света владико, ако сум заслужан за народ, ако сум сторил што за вера и за српска работа, да ми чатиш молитва како на мртвец, да ме опејеш!..

Митрополит Поликарп виде да овде не може бити више разговора. Будући правим Грком и истинским пријатељем српским, њега оштро по души шибаше овакво родољубље. Он устаде, намаче на врат епитрахиљ, пребаци омофор и узе неку одебљу књигу, а Златету деде сребрни крст, уз који овај привошти свећу и намести се у наслоњачи да слуша своје опело. После исповедних молитава отпоче се „На исход души“, које владика читаше са неописаним душевним болом. Њега просто потресаше како Злате мирно слуша молитву, коју савршено осећа, но нимало не разуме. Лице му бледо, не заплашено, а некако самртнички задовољно, као код човека који је потпуно свестан да при језивом прелазу на други пут не треба нимало да жали за старим. Сасвим светачки изглед. У колико се Поликарп више за-

9»