Pripovetke / Grigorije Božović

– БИТОЉСКИ БОГАЉИ | [1 -

нички упире поглед у зрак, као да је дух његов заузет нечим много вишим но што је околина. А деца зажагрила очима од нестрпљења, и лукаво се старају да буду уљудна. Најзад, Нестор маше руком по ваздуху у знак да нема куд и из недра извлачи кратку чађаву свиралу. |

— Авде, де!. Чичо!. — узвикују малишани, бифући ногама о земљу и молећиво тапшући рукама.

Али он се намршти. Опет апатично меће руку у недра, чеше се, зева и кези зубе, показујући како му је сасвим досадно, како му се не свира, како тобож нема пред ким, нема за кога да влажи своју свиралу и мучи прсте. Та публика, по свему се види, не заслужује те високе његове пажње... Враћа свиралу у недра, мрмља нешто са изразом досаде на лицу, граби једном руком штап, а другом одар и тобож хоће да пође, јер је јако нерасположен. Но деца знају његову уметничку нарав и не одступају; као прстен непробојном веригом савијају се око њега и машу рукама:

— Нестор, жити Господ!.. Жити душа, не оди!. Ће умреме..,

— Е, арно, бре кучина ђаволски!... Жал ми је...

(Срдачан топли осмех заигра на његову лицу; за-

уставља се. Одар спушта до самих ногу својих, штап услања уз раме и вади свиралицу. Лизне прсте и "замисли се.

— Што сакате, бре, кучина 2 -

Он није добро ни изговорио, а десетине у галами почињу да ређају његов репертоар.

= У, у!. ђавол да ви разбере!. Не свирам!. подвикне и тргне се да пође.

— Леле, ће побегна, леле, чичо!. Ти се молиме, како на Господ — жити.. жити.,. свиралче!

Дечурлији као да се и сам лелек јако свиђа, па га све јаче и јаче прихватају. Нестора то дира, те се опет зауставља, ћудљиво се осмејкује.

—"“Е молчите како луђе, а не ха ха-а-у-у, како кучина. Свето ће се смеје со нас како со ајмани. Он свирање сака, а не мајтаплаци.“ Демек свирање, а7