Pripovetke / Grigorije Božović

да! =>

| ПОСЛЕДЊИ ТРЗАЈ . 151

Онадвојица сакрила пођу корак-два лево и десно,поведу се телом унапред, па се брзо враћају на своје место, више шапћући: „ево их, ево“... И одмах сва осморица дигну пушке, те се зачује њихов шкргут откочивања. Можда би и опалили да поручник лагано, као да је прикојаса а не човек од крви и меса, не окрене само главу к њима и не проговори нечујно, али врло уверено да причекају још мало... Појисе неколико пута понављало, те сам се чудио како поручник после свакога случаја некако ритуално, као да врши какву мађију, мирно и полако враћа своју главу у пређашњи став. Чудим се. Јер ми се чини као да та глава није на човечјем врату, него усађена у неку направу, а не на тело његово, живу човечију снагу... Почињем да се дивим и све више да се прибирам видећи нешто, што рањена нада тајанствено подхрањиваше у дубини моје искидане душе: смиловаће се Господ да више не видим ништа ружно, но само лепу смрт наше слободе...

Поносито погледах мога пријатеља поред пушкарнице, па се окренух и деци да их својим веселим изразом на лицу охрабрим.

У том се граја из турске махале поче прими“ цати. Пушке грувају плотунима, из својих кућа почеше излазити мухамедански мештани са пушкама и секирама. Видим како се грле са онима из гомиле и чујем честитања на арнаутском језику. Изненади ме кад ми до ушију допре да они овај тренутак назваше новим Барјамом: — тобож васкрсла им њихова народна слобода! е Е

Арнаутски се вал указа. Он буквално беше вапрудио целу ширину главне пећске улице. Сва Ђаковачка Река и Малесија беху ту. Лица подивљала, али страшљива. Видиш како се гурају, како виком и пуцњавом соколе себе, а хоће да уплаше противника. Несмело ступају напред, као прехванена у јарму марва: крила те гомиле кошаху се у страну к зидовима и повијаху, као да хоће да се заклоне од куршума, а предњи редови, наслањајући се на пушке и опирући се ногама о неравни помост, свом снагом