Pripovetke / Grigorije Božović

152 ГР, БОЖОВИЋ

својих тела задржаваху редове за собом, дивље се окрећући назад са искеженим зубима и готови да распале кундацима, једнако вичући арнаутски:

= Полако, за име божје, полако, браћо!..

Видели су, дакле, официра и оно војника, па им се неће напред. Видим како не смеју да пуцају, аи Ко пуца, то иде у вис или бесциљно. Поред свега тога задњи редови гурају и халаучу.

Дођоше баш према нашим пушкарницама. Између гомиле и наших војника немаше више од двадесет корака. Претрнусмо.

— Пали! — зачу се тиха команда поручникова, који не промени ни става ни места кад плотун груну.

Први арнаутски редови поклекоше: њих десетак паде и до нашега зида рекански барјактар у срменом џемадану и фермену. Он се тако глупо скљока, да се ја насмејах, а мој пријатељ љутито пљуну, па га ружно опсова: и њега и њихов нови бајрам. Гомила хтеде да устукне, али задњи редови не дају. Њој ништа друго не остаје, него се ослони о пушке и поче да се одупире, кривећи лица од страха.

Војници понова напунише пушке. Гледам их: насмејана израза, сви живи, раширише ноге, па подигоше пушке као од шале.

— Две бомбе! — зачу се опет тиха команда.

И два крајња војника, крупна и стасита у сукпеним комитским доколеницама, помакоше се напред и још више раширише ноге. Измахнуше руке и два страховита треска одјекнуше у арнаутској гомили.

= Пали! — Пуни! — зачула се брза команда. — Пет корака назад! — и војници као на веж-

балишту претрчаше и стадоше. Официр се мирно крену насатице, па стаде.

=— Пали!

= Пуни!

— Десет корака назад! — већ оштрије и брже следовала је заповест.

Погледасмо поново у 'Арнауте. Сасвим збуњени и ускомешани. Хтели би по својем обичају да при-