Pripovetke / Grigorije Božović

РАКО КОЗАРЕВАЦ 175

многим даровима и озбиљно јој насамо шануо да су овце украдене, те их ваља што пре испродавати, а после — видеће он, јер има и других начина. На коњу је сад потпуно. Тако је то трајало све до зимњега Јовањ-дана, крснога имена свих Козареваца.

Било је већ наступило славско вече. Дан је био каљав и суснежан, али без мразова. Цело се село ужурбало, куће се светле и жагоре. Чељад радосно снује по улицама и са буктињама дочекује госте, својту и пријатеље, прихвата њихове пуне торбе дарова и уводи их у куће. Још само мало па ће се засести за пуну свечарску совру и прославити крсни светац онако како је старина завештала. И Ракова је кућа добила свечани изглед. Цела њена десна страна застрвена, велики огањ наложен, а уз њега пристављени замашни свечарски лонци од црне глине, које сирота Весна марно надгледа да не би прекипели или загорели: срдачно се стара да после гости рекну како су били на слави код домаћина, а не божјака и фукаре. Дошли и гости. Живана им служи већ трећу каву, а Вукојица ко зна коју чашу по реду. Чека се још само на домаћина, на Рака Козаревца. још јутрос врло рано одвојио је он од последње десетине пет оваца и одагнао у Митровицу на продају да купи неке потребе. До душе у кући је имао и вина и ракије, али су га овце непрестано пекле, па је нашао згодан повод за смањивање њихова броја у његову бедном наслону: може пештерски бег свакога часа банути пред кућу, па барем нека нађе мањи број, или још боље — ни једнога брава. А после здравље, Боже, довиће се он...

Тек око великих вечера стиже и он, прошавши кроз село, које је већ било окренуло велику чашу, · подигло песму и весеље. Као сви сретни у Бога људи, што је он нарочито у свој рабош зарезао. А бејаше каљав, усплахирен и мрачан. Чим је ушао у кућу, „почео је зверати као нездрав, не називљући Бога, не поздрављајући госте.

— Вукојица, јеси ли туг Баба, Живана, ох!., Дајте ми мало воде!.,