Pripovetke / Grigorije Božović

1 УКЛЕТВА 65

„да останем све док ме он лично не смени, а друкчије

— одузеће ми пушку као последњем неваљатнику. Видех да са њиме нема шале, те простојах на месту читава три часа, кочећи се у снегу и узалудно очекујући његове. срне, докле му није пало на памет да ми приђе и да ме поведе у ову колибу колико да се мало откравим. Вилице ми се уклештиле од хладноће, а хтео бих у ходу за њим да му што непријатно рекнем за оваку његову радњу, готово издевање нада мном. Гледам га како снажно прти снег и како ми све више личи на онога крепкога чичу што у Срем предводи Пећскога Патријарха. Али ме мржња према њему опет потпириваше све док не униђосмо унутра и не видесмо огањ. Он брзо, као каква добра домаћица, подстаче угарке, посади ме као дете на трупину, скиде ми рукавице, одви шал и нагна да водом облијем руке, па онда и сам седе према мени, осмехну се и из кожуха ми пружи скленицу са ракијом :

— Дану здрави, благо чичи!..

Мекота његове речи ме изненади, као да није проговорио онај пређашњи човек с брда, намргођен и опор. Погледах га поново. Некако се већ раскравио, те испод грубе сељачке спољашњости као да избија нешто топло и нежно. Раздрљене рутаве груди не беху му више тако страшне, а кроз жуте огромне бркове пробијаше једва осетан осмех као зрака кроз букове гране, Мргзом ошинута кожа на лицу нешто мало му се развуче, растањи, те без тешкоће поче да се помаља нека широка и крепка питомина, коју ова снажна појава као да кријаше негде на дну своје мучене но још несаломљене душе. Његово сурово обличје бејаше опет слабачка кора да прикрије и претрпа једну снажну, потпуно очувану благородност мужа каквога на брдима може да одњиви нетакнута задруга и просто живљење. А оно је опет сувише тешко да се овакви примери нађу. Зими борба по овим брдима с мразовима и медведима, а лети са спахијама и субашама, и то о хлебу од хељде и крупника. Па још никад изобиљно. Ваља само погледати

5