Pripovetke / Grigorije Božović

66 ГР. БОЖОВИЋ

са каквом светињом овдашњи планинац приноси устима кору црнога хлеба, па знати како га овде мало има и како се тешко стиче. Ту се не једе, ту се са хлебом не поступа као у осталом свету за совром, но просто литургија: — мало га је, и зато је највеће добро и права светиња. Тога ради не би било чудо да је овде човек оштар као дивљи вепар, а груби неотесан као медвед испод Међеђега Потока. Напротив, чудно је што је Вилотије Копиловац ненадломљен, што није ни звер ни дивљак, но је опет захвалан и на овако оскудном животу, питом и човечан, као да свакога дана пије руменику и једе погачу и као да му се хамбари преливају косовском белијом.

— Љутиш ли се још» — рече ми опет благо, нудећи првенац на поткрепу.

— Још помало, Вилотије...

— Право си. Држах те на оном вјетру толико, а ништа не улови.

— Јесте; срне отидоше к Црном Врху, а нек Мокри...

— Е, преварих се и ја једанпут у лову. А лов је као и женидба, дијете...

ја се на ово обрадовано тргох. Вилотије Копиловац се није-женио и то је била једна велика загонетка у Колашину. Јер ту се не жене само богаљи, пука сиротиња, за коју неће нико да пође, и они који су се одметали од Турака. Међутим он је из добре задруге, потпуно здрав м није се никад одметао, иако је целога свога века лутао по шумама и носио оружје. Старије жене, поставши већ удовице, заклињале су се на своје ожењене синове како још мз девојачког доба знаду за неке његове-пустоловине које најбоље доказују да је некад био као и други млади људи. Али кад је дошло време да га жене, он је одлучно одбио, каогод и доцније више пута, докле тако није ушао у зреле године, кад се о женидби и не говори. · :

— А хоћеш ли ми право нешто рећи, Вилотије>

— Хоћу, ако знам.

— Што се ниси оженио 2