Pripovetke / Grigorije Božović

УКЛЕТВА 69

вас у ђаволе, да се и сад по кући смију. То је мука; хоћу те, и више не знам ништа!..

— Здоговорићемо се други пут.

— Нема од тога ништа: сад, сад!.. Хоћу и да ме узмеш, било да ме испросиш, биложга ти добјегнем.

— Па добро — почео Вилотије на невољи да увија, само да се спасе.

— Виђу да лажеш. Не пуштам те. Сад ћу да ти се објесим о врат да ме не могнеш преварити ако си мушко и човјек... Разумијеш ли, Вилотије 2

Уплашио се Вилотије Копиловац и почео да откопчава њене вреле руке. Али девојка стегла као удављеник, и тако снажно како он није очекивао од женскога чељадета. Носио се он са многом халовитом планинском манитијом, но ово га чудо досле није сналазило. Запео момак јаче. Пуцају руке у лактовима и зглавцима као да се крше храстове рачве, али не може да се ослободи. Док освоји једну, друга га њена рука још гвозденије стегне. Онда стао омашивати из све снаге. Носили се по дворишту као две једнаке хале док се сама ујна није појавила са зубљом у руци. Он је онда шчепао обема рукама за појас, безумно узмахнуо и као неман одбацио далеко од себе, па утекао у кућу.

— Да Бог да ме пожелио па ти узалуд, јуначе, било! — добацила му је она кроз крик и дуго иза

плота јецала. |

Брзо је заборавио, јер је по селима било доста милосница. Али је на Госпођин-Дан пошао у цркву у Дубоки Поток. По служби народ је излазио на мала северна врата, те је и он ударио оним уским травним ходником између црквице и високе камене ограде. Кад се окренуо, да по обичају пољуби црквену преворницу, неко је дубоко с леве стране јекнуо. Обазро се и спазио Богдану Утвића како лежи уз цркву на ираму, жута као смиље и сува као сушка. Пришао јој, јер је била сама и упитао за здравље. Била је већ права смрт. Није му ништа одговорила, само су јој сузе као киша клизиле низ испијене образе. Дошло

му жао, те изишао у сабор, купио јој шећер и лу-

5