Pripovetke / Grigorije Božović

СУЂЕНОГА ТРЕНУТКА...

Неколико је дана како је у овој воденици. Воденичар досле није био, те расејано бленући приђе к мучњаку да прстима опипа брашно, које завитлани. пиргави камен одбациваше на махове косо, слажући га на навиљке као ветар снежне сметове по истакнутим ветерницима. Крупни и опухли прсти човека који у животу није тежачио брзо осетише да је кукурузна прашка врло опора. Пера Симић, који је до јуче знао ред само брзометци и Маузерову револверу, замисли се шта да ради. Иако је одрастао у Ораховцу и на гласитим кулама питоме Подриме, опет се са жаљењем у души сети да је пореклом из Колашина. Тамо, при врху Лучке Ријеке остала је пуста њихова проштињара. А на тој брзој води, од њена извора испод Рогозне па до увора у Ибар код Газивода, свуд су редом паспаљем огрнуте поточаре. Да су му стари тамо остали, он би сад свакако био добар воденичар, кад му је већ суђено да и то буде: не би се овако мучио.

Притерала орла зла година. Као и њега да буде воденичар. Ономад помамни Бугари заузели Ораховац, а њега разоружали и пустили да иде куд зна. Њих је зачудило причање да је одмах по првом ослобођењу оставио оружје и никога није ни попреко погледао, премда је за турске владавине побио многе Турке. Кад се нашао слободан на улици, али без пушке, и видећи како га мрко гледају многи Ораховчани, пошао је на кулу својих побратима, браћи Шабана Мирића, којима је некад светио крви и са пушком одржао глас њихове куће. Примили су га они,