Pripovetke / Grigorije Božović

СУЂЕНОГА ТРЕНУТКА 79

— Не могу, мори ноне ! ј

— Бегај!.. Неје време каошто беше. Шабан умреја а Турци се променили. Како гладни вуци само чекају да замакне за оне планине ваша Србија... Изешће ти главу... |

Није му се дало као да је био веригама привезан. Упорно је остао, као да га нешто вукло да тако учини. Да га то сама земља не држи 2 Да она нешто не зна, па сама намешта по некој вишој вољи 2 До ослобођења он је здрав изишао из толиких окршаја да је И сам почео веровати како га зрно неће. Али опет није волео да тако лако погине, У последње, време о том није ни мислио. Управо некако му је постало свеједно и живот и смрт. Раније је уживао а убија Арнауте, да му све подвиге бележи арнаутска песма и да га Срби као чудо посматрају, чисто не верујући да је човек као остали. Да, било је некад време када је много волео живот, иако је био готово бескућник, нежењен, потуцало од куле до куле, са једне гозбе на другу; кад се готово побожно изговарало: „е, ту крв може осветити само Пера Симић из Ораховца“; кад га је српски конзул Нушић позвао у Приштину да га види и надиви му се како то још може међу Турцима жив да остане. Па кад га је том приликом срео код Шедрвана Хафуз-Алач, косовски ага и старешина свих одметника, чувени јунак и делија. Иде ага средином улице, сав у срми и припсалом господству, а за њим двадесет тевабија не зна се ко је од кога крупнији и виснији. А он, Пера Симић, упутио му се у сусрет, такође средином улице, скромно у белом копорану ораховачком, мирно пушећи и само са револвером у појасу. Готово се тучили.

— Ти ме не познајеш, јуначе 2 — узвикнуо је достојанствено Алач арнаутски.

— Да, тунгатјета, јер сам странац а идем царевим сокаком...

— А јеси ли чуо кадгод за Хафуза агу од Алача2

— Чуо сам, да му је много година! ја сам Пера Симић из Ораховца...