Pripovetke / Grigorije Božović

82 ГР, БОЖОВИЋ

на души и-првипут у животу осети колико је та вера ситна и пакосна, кад јој је око врата широко. Он поново опипа међу прстима кукурузно брашно и увери се да је сасвим крупно, те свакако помељару неће бити право. Зато заустави воденички витао и погледа на врата да види које је време. Беше пред вече. Дан тмуран и неугодан. Дубока се јесен натуштила и најежила као и душе поробљена народа. Сигаво и каљаво, влажно и хладно, да и њега мало подиђе језа. Опет он јаче натуче шајкачу, па приђе камену. Иако овај не беше баш мали, он га једном руком подиже као какву плочицу и изврну више мучњака. За ле-. ством од коша у којем је жито спази заденути чекић којим се воденичко камење клепље да би ситније млело. Поднимивши се левом, он десном руком подиже чекић и загледа га, осмехнувши се више себи но њему. Као да хтеде рећи: „Хеј, Перо, чудна ми оружја за некадашњега Симића!..“ Стравично крупан и развијен, у пожутелом и излињалом копорану, разгрљен и снажан стајаше Пера Симић поред мучњака као некад привезана за стуб прилика Самсонова. Лица подбула и тамничка, неизбријане прљаве браде, а крвавих упалих очију као код каквога џелата. Сам би се човек од њега уплашио као од ненадна поноћника, а кад би га мало боље загледао, отишао би с веровањем да је то заточени какав старински склав, који много више вреди но што може откуп дати.

Но у том у воденицу упадоше четири Ораховчанина са напереним · пушкама и бледи у лицу, као људи који су се одлучили на злочин, давно удешени и много жељени. Њихова уста беху отворена, а преко њих превучен онај грозни осмех својствен само мухамеданцима кад се залете на другу, мржену, веру да се освете. Дружину предвођаше Емин Бугарче, Потурица са Родопе, раније насељен у Ораховцу и велики непријатељ свих Симића. Пера Симић их све познаде и спокојно погледа у наперене грлиће као да су ави људи свратили у воденицу да га мало разговоре .