Pripovetke / Grigorije Božović

86 ГР. БОЖОВИЋ

оружјем за пасом, он гледаше те људе око себе са једном једином жељом да погоди правду, те да са лонџе не отиду с уверењем да његов отац није имао кому завештати околину. Опасни су парбеници сељаци а добра ока; лако увиде неправду а тврдокорно се пру око какве безначајне потрице као да међе Босну од Румелије. Око њега су старци и кметови, а мало даље гомиле сељана, подвојене на таборе као по старом благослову са Косова. Час зажагоре, а час ућуте и покорно се уљуде да би тако за себе одобровољили суца поглавицу. Љути пркос и сељачка ђаволија наизменично се појављују до смеха и страха. А горе на доксату седи погрбљено главарева остарела мајка Вукена и пази како јој син суди. Изнемогла је од година и брига да јој кожа једва држи кости на окупу. Некад жена чувенога старешине, сагоревала је на мукама како је прескочила овај праг. Муж јој је осуђиван на вечито прогонство у Јемен, гађан из бусија од силника, оговаран као издајник од бегова и ага — камен да је била, опет би се овако морала спарушити. Домаћин пре времена преминуо, старији син погинуо, имовина отанчала, а гласовите куће боље да није но да нема. Немање је и мука и брука. Али њен син Аврам Антов Мићол главна је брига њена. Млад је, њој се чини невичан, бујан и силовит. Пренаглиће, боји се, и огрешити душу, а то је црње но да угарак сажди често благосиљано слеме. Гледа доле и дршће за правду као Јевросима Мајка.

Дођоше на ред два крваво завађена братства око некога побрђа за испашу. Никако да се нггоде и умире. Тражи једна страна, не попушта друга. Раз_ међивали старци, преносили бусен и камен, па узалуд. Незадовољена страна дохватила се за пиштоље. Аврам Мићол слуша и мршти се, тешко му је да се савлада. Најзад проговори:

— Хоћете ли, људи, послушати божју и нашу правду 2 ~ =

— Хоћемо! — узвикнуше једни.

= Ако буде правда! — додадоше други.

=— Ако буде!.. Не зна се то, људи смо, а не