Pripovetke / Grigorije Božović

ЊЕН СУД · 87

свеци! — љутито и готово презриво изговори главар, мерећи јогунасту страну. :

— Не, не, но ако буде правда — истаче се зде“ пасти сељак напрасита изгледа и свађалица. — Ако је буде... Ако нам право пр-судиш...

__А ако се вама учини да нијесам право судиог

— Онда код кадије.

— Јесте. Ваљда неће за нас Мићол вазда бити цар и везир... Знамо ми и друга врата!..

— Мучи, некрсти погана! — дрекну старешина и скочи на ноге. · __ Ево ме на биљези, главару !.. Само знај да

је прошло ваше. Цар је овђе суђаја, а не ти. А два пиштоља за пасом носи још ко осим Мићола..._–

То беше довољно за страхобну слику. Поглавица плаховито истрже пиштољ и наже се говорнику. Уста _ му се злокобно искривише, а на углове удари пена. Кроз главу му сину само последњи очев завештај да не пусти Србина на турски суд. „Знај да је пошљедње вријеме кад се то догоди. Само тад убијај или "се турчи. И само тад залелечи за Косовом“. Њему се учини да је настао тај тренутак, па га обузе страшна жеља или да покоси кривце, или да и сам изгуби главу. Било реч, добра и потребна, да остане. Но људи се подизаше и притрчаше. Обискоше му о руке, о снагу, да би га спречили. Старци направише лесу испред њега, поскидаше капем очајно завапише: „Не, Авро, рад Бога великога!“ А он поново узмахну снагом и као исполин све повуче напред као сламке, држећи уздигнут и већ згпет пиштољ. Изазивач темељито се исправио на ледини, стегао вилице, спустио руку на појас, па пркосно чека да опроба која ће боље упалити.

Мајка осети свој тренутак. Она прихвати већ угнуту дреновачу и као аветиња пође низа стубе. Смешно хитајући кад је гомиле побожно пропустише, она се исправи пред сином. И дође некако висока и достојанствена.

— Авро, сине, дођи к себи, рече она надломље-

ним гласом: — судија не суди пиштољем, но прав-