Pripovetke / Ivo Andrić

8 ИВО АНДРИЋ

= Хај са срећом, у име божје, хај' са срећом!

Зној му капље с лица. Кад сврши једну лијаху, он се исправи стењући (крста му пудају), отаре надланицом каљаве руке зној и одишући момља:

= Е, ево сам га посадио, па сад пошаљи гусјенице да поједу, к'о и лане!

Понеки пут га испуни та милина без икаква видљива повода. Такне чвор на дрвету или шав па одијелу, а кроз прсте му заструји и испуни га свега тај исти занос, па тако остане укочен, растворених уста и изгубљена погледа. Тако прође доста времена, а кад се прене, не сјећа се да је ишта одређено видио или чуо.

Ова три посљедња дана нико од Турака није свраћао у мусафирхану. Фра Марко је сваки дан вјетрио и кадио, да истјера задах лоја, лука, ракије и зноја што је заостао од посљедњих госта. Али трећег дана, у суботу пред вече, за вријеме вечерње, избише опет неки Турци.

Фра Марко је управо био крај оџака и сипао жераву у кадионицу коју је дјечак држао. Видећи Турке гдје иду уз бријег, он просу половину мимо кадионице, опржи дијете које побјеже, заусти да нешто опсује, али се-суздржа и натуче само капицу над очи.

Турци су се пењали полако. Фра Марко одвади половину шећера и каве, па оде да сакрије. Врати се задуван у мусафирхану, испријечи се на врата и погледа низ брдо. Била су у свему тројица, двојица су водили трећега, придржавајући га под пазуха. Једног познаде: био је Кезмо, јањичар. Друга двојица мора да су странци. Онај болесни је још младић.

Чим уђоше, затражише ћебе и јастук и положише болесног друга. Траже лимунова. Фра Марко се вајка: тражиће, али се боји да неће бити.

— Деде, погледај боље, немој да ја почнем тражити, довикује му Кезмо.