Pripovetke / Ivo Andrić

У МУСАФПРХАНИ | 5 15

— Знао сам ја да Ти никог не заборављаш, ни муцавог фра Марка ни оног грешног Осму Мамелеџију. Ако ко и пљује на твој крст, то је само као кад човјек ружно усније. Опет на Твојој лађи има мјеста за све. Па и онај луди Кезмо, да није отишао... Е

У заносу, не зна да ли то говори или само мисли. Али види: за све и сваког има мјеста на овој лађи Господњој, јер Он не мјери ни аршином ни бком. Сад разумије како то да је „страшан Господ“, како то да покреће свијетове, све разумије мако нема ријечи, само не разумије откуд да он, фра Марко Крнета, невјешт, и непослушан викар, ево, држи кормило те лађе Господње. Па опет заборавља себе. Само зна да се све што постоји креће и путује, и да све иде ка спасењу.

· Тако му сати пролазе.

Хлади ноћни ваздух. Крв се стишава. Прво осјети утрнуле. дланове савијене око пармака. Полако поче да се одваја и да долази себи. Студено и боли, као кад су га, у новицијату, неиспавана, прије зоре будили. Једва пусти ограду, прође руком преко хабита и врати се несигурним кораком у мусафирхану.

Тали и пламиња догорела свијећа. Турчин окренут лицем зиду и покривен до очију. Усекну свијећу. Одпрета ватру, загрија млијеко, па приђе болеснику. Зовну га двапут, а кад се не одазва, он пође да га открије, али Мамелеџија се укочио и охладнио.

Спусти крај мртвачке главе лонац са млијеком које се пушило и изиђе да зове гвардијана. Било _је већ добро свануло.

Протрча, лупајући вратима, кроз рефекториум и двориште. Уђе у сакристију. Гвардијан је управо навлачио преко главе казулу. Кад чу како врата лупнуше, он застаде и онако раширених руку погледа га преко наочара.