Pripovetke / Ivo Andrić

24 ИВО АНДРИЋ

странке, Фазлу су потплатили једни и други, али су фратри довели много католичког свијета пред конак, па су људи молили а жене плакале, док се Фазли све не досади и он пресуди, с кадијом и имамом заједно, да владика нема ништа да тражи ни од фратара ни од католика уопште. Код те парнице су фратре заступали фојнички и крешевски гвардијан (с њим је био и фра Марко) а владика је дошао главом, праћен од једног младог попа из (Сарајева и зеничког проте.

— Ама, ти си онај крупни фратар што бијаше "с гвардијанима лане, кад се парничисмо пред ћехајом! 5

— Ја сам, каже фра Марко и сјећа се добро високог, мршавог проте са сиједом брадом и зеленим очима.

Настаде ћутање у ком се чула кап негдје у мраку. Тада се јави прото мало промијењеним гласом

= Е баш ви нас предобисте лане.

— Шта ћеш, дер Нико не да свога, прото.

— А бога ти, колико дадосте Фазли за онакав иламР

— Ја нисам даво па не знам; џаба није судио ни вама.

И опет настаде ћутање, још дуже и непријатније. Чуло се како обојица ходају убрзано, сваки по својој ћелији. |

дједном се фра Марку учини као да је прото нешто рекао. Застаде и ослухну: изгледало је као да пригушено кашље, али што је дуље слушао све му се чуднији чинио тај кашаљ, док се из друге ћелије јасно не разлеже старачки смијех. Фра Марко се љутну, испрси и заусти нешто да рекне, али је смијех бивао све живљи и гласнији. -

= Ох, о, о, фра Марко.

= Шта је, шта се смијешг питао је фра Марко набусито. Прото је једва изговарао поједине ријечи кроза смајех.