Pripovetke / Ivo Andrić

54 ИВО АНДРИЋ

Кад му је било петнаест година, отац му умро а брат му се оженио, послаше га у Сарајево да учи медресу. Ту проведе четири посне и тешке године. У двадесетој години, са сандуком књига и софтинске сиротиње, и с великом зурном од црна дрвета, а рупице ј0] оковане сребром, врати се у Добој и не одсједе код брата него у овај чардак.

Био је сасвим промијењен. С наусницом изнад напућених усана, погнут, мрк без осмијеха, нит се с ким дружио ни говорио. По дану би читао књиге у варошког хоџе Исметаге, а ноћу би свирао дуго У зурну, испуњавајући свирком на далеко подводан крај од чардака. А кад стаде да се пописује прва војска, он се наоружа, закључа чардак, и оде с Делалића барјаком на Русију. Дуго се не чу ништа. Једне године се пронесе глас да је погинуо, и како је био недружеван и млад, брзо га заборавише. Али кад се Делалић врати, казиваше за њега да је жив (,и добро жив“), да се прославио мимо све Бошњаке и да је остао у великој части. А шесте године он се и сам врати, изненада, у Добој. Мало га ко и препознаде. Био је одјевен као (Стамболија, широко и богато. Обрадатио, ублиједио и мршав. Откључа чардак. Касно у ноћи потражи своју зурну, замотану у мушему, и дуну плашљиво и ниско:

— Туу, тититатаа...

Тишина прими непријатно звук.

Видје да нема ни стална даха, ни у прстима гипкости од некоћ, нит памти старе мелодије. Умота опет зурну и предаде се мучењу бесанице, која га не оставља откако су престале битке.

То се мучење понавља сваке ноћи, Одједном заборави све што је икад било, и своје рођено име, и пошто се тако у првом полусну угаси свако сјећање и свака помисао на сутрашњи дан и остане само склупчано тијело под тамом као нијемим жрвњем, отпочну брзи мравци уз ноге и стрепња

_ у мекоти испод срца, и стане свуда да се шири