Pripovetke / Ivo Andrić

62 ИВО АНДРИЋ

се како ју је, у Ерзеруму, затекао саму у сарафовој куђи и како се очајно отимала, ипак се присебно брани од двојице хајдука. Отима се жени и сјећању и само гледа да одбија двије хајдучке сабље, али гњев га превлађује.

— И њу сте довели! Мало вас је двојица кучке хајдучке! Има ли вас јошг

Стреловито одбија, али му хајдуци љуто додијавају уносећи му врхове у очи, а он се све јаче прибија уза стијене, да га пробија влага и језа.

Буди се остуденио, с грчем и псовком у сли-

јепљеним устима, вас протрнуо. Сунце тек излази и голица му очне капке.

Видећи да опет није спавао него кратак час и да више нема мирна сна ни пред зору, јекну од немоћна бијеса, сави се и стаде да бије главом о земљу. Тако се дуго бацао и режећи, вас запјењен, гризао црвену кабаницу, док се дизало сунце, над планином, високим небом.

Вас изгужван и сломљен, пође низ брдо водећи коња за собом. Заустави се тек кад стиже у равницу, крај чесме. Млаз воде, свијетал, и дебео као рука, падао је у корито од издубена бора. Вода се прељевала и на широко натапала земљу и стварала локве и плитке баре, изнад којих су титрали, у јутарњем сјају, лептирови и густи ројеви мушица као немирна вела.

Коњ је дуго пио, топећи копита у локви и подрхтавајући мишићима на стегнима и боковима, а он је сједио на рубу дрвеног корита, некако занесен и стишан свјежином воде и јутарњег зрака на лицу. Тада се угледа у води и видје лице осјенчено, као угљен тамно, али око главе му се савио густ рој мушица, свака је прожета сунцем и поиграва, па све заједно сачињавају ореол титрава и танка свијетла. И нехотице подиже руку иу води видје своје савијене прсте, зароњене у тај житки дрхтави сјај, али на руци није осјећао ништа, тако су ситна и без сваке тежине била њина сунцем