Pripovetke / Ivo Andrić

72 ИВО АНДРИЋ

И није више хтио да говори о цркви. Одоше да траже пива. |

Поподне и вече одлучи да сам прође градом и да се проведе. Посље ручка рече Станићу:

= Не треба ти да долазиш.

Тежак од обилна ручка и пива, спавао је дуго. Разведрило се и спремао сеусвијетао сутон посље кише, кад се успео на Пинчио. Парк пун свијета. Трешти војна музика. Како се лако иде, испаван и умивен, по стазама још влажна пијеска за које се не зна куда воде. Сунце залази поред куполе Светог Петра.

Крилетић ступа.

Дјевојчице на клупама увлаче ноге под сукње; стрепе од његова погледа.

На тераси, наслоњени ' на камену балустраду, људи што посматрају Рим и сунце које залази, Талијани. Енглези са фотографским апаратима. Неки брадат јерменски епископ, са пратњом. Парови који се чврсто држе за руке. Пошто је бацио један равнодушан поглед на поље од кровова, торњева и купола, угледа под собом пролистала стабла и уз ограду јоргован на пола процвао. Одмах се сјети куће и дјетињства, кад је у један шупаљ дирек иза јоргована крио никлен новац што је крао маћехи, пакосној жени зелених очију. Заголица га на смијех и насмија се полугласно. Неко га погледа. Брзо је сишао низ бријег.

Доље у граду већ се смркава. Врева и безбројан свијет. Улице се дуље и савијају. Сваки угао обећаје да ће се нешто пријатно догодити. Вече мирише на авантиру. Свирка из далека. („Као у Одеси“.) Ловио је погледе жена. За једном која се је смијала уђе у капију.

Тако је прошао многе улице и било је већ девет сати прошло, кад на једној малој пијаци, са фонтаном која је високо бацала воду, осјети мирис пржене рибе и глад и жеђ у исти час, и уђе у ресторан.