Pripovetke / Ivo Andrić

ИВО АНДРИЋ ·

Свијет није могао да дође себи од чудаи снебивања. Мислило се да ће их сахранити на Боровцу,- глуво и криомице, али се није догодило тако, него су их сахранили у гробљу гдје се и сад може видјети натпис у камену: Рене Фудт у двадесет другој години младости своје. И још су сви гледали у спроводу инжињера, без наочара, а сузе му иду низ браду. И то се није никад видјело ни чуло мећу бреговима. ИМ послије петнаест година то је свијет спомињао и жене су, још увијек са сузама у очима, причале какву је косу имала, грешница!

Затим су дошле неколике мирне године. Гралили се друмови, нове државне зграде и жандарске касарне у планини. Кад једног љета опет избише инжињери. Није се могло разумјсти шта раде, али су сви говорили да ће провести жељезницу и да ће пруга ићи кроз бријег изнад вароши. Једни су се кладили да то неће моћи учинити, други су тврдили да ће довршити и то каошто су све остало. На јесен дођоше и радници. Талијани, скромни и мирољубиви и лакоми Личани и Приморпи. Прокопаше Биковац. Поче се копати тунел кроз Глогово. На зеленом и облом бријегу

се отворише ранице, да је из далека изгледао као

нагрижена лубеница. Указа се унутрашњост бријега од наслага шкриљевца и косих блокова живца. камена. ОПадило се брзо. По ваздан грувају мине. Отвор се шири а око њега се слаже камен и зе мља из нутарњости. Говори се да ће радити и по ноћи. Свијет неће да вјерује, („Бог је дао ноћ за спавање“), али види да се ујутру враћају блиједи и чађави Талијани са уљеним свјетиљкама као кадионицама на кажипрсту. Разведоше путеве, подигоше магазине и бараке. Бријег се изобличио. И у саму недјељу се ради.

Чим је рад почео саставише наше газде кон зорпиј за исхрану радника. Варош се напуни евијета. И сељаци су пуни новца, раде с коњима а и лјепа им раде на прузи с Талијанима. Многи почеше да