Pripovetke / Ivo Andrić

У МУСАФИРХАНИ.

Откако је, лане у прољеће, нови гвардијан президао мусафирхану: и одијелио је још боље од манастира, бијаше је потпуно препустио фра Марку, да је реди и управља.

Фра Марко Крнета је био сестрић покојног бискупа фра Маријана Богдановића. Како је био једино мушко у фамилији, бискуп га узе још као дјечака у манастир, да учи и послужује. Али и поред бискупове заштите и пажње, младић није напредовао никако. Био је својеглав и туп, мупао је у говору и прскао пљувачком, нит је имао гласа ни слуха, тукао је млађе и није слушао старије. Нико га нијемогао одвикнути од чобанских псовки. Само су му непрестано тјешњале памуклије и краћао хабит.

= Нит утјера рачваст колац у земљу, ни свог фра Марка у свети ред, поручивао је бискуп сестри која и умрије жалећи што јој и син неће постати бискуп.

Огорчен бискуп одлучи да покуша још једно: да га пошаље у Рим, не би ли се у туђини дозвао и поправио. |

Бочећи се са својим неуким и упорним фратрима, тешким и несигурним босанским путевима и самовољним, увијек гладним, турским властима, он се као сна сјећао својих младићских година

1! За турских времена, манастири су морали да уконачују Турке који би се увраћали. ДЛогађало се да би се по неки насилни Турци задржавали дуго у манастиру пили и теревенчили. Да би очували прописан ред и тишину манастирску, фратри су обично поред манастира зидали једну повећу, а одељену собу за те госте. Она се звала мусафирхана.